Član 246. Krivičnog zakonika RS (KZ), u svom stavu 1., propisuje:

Ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.

Prema KZ-u, u ovom slučaju ublažavanje propisanog minimuma kazne od tri godine je nemoguće, za razliku od većine drugih krivičnih dela, gde je ublažavanje ne samo dozvoljeno (za dela gde je propisan minimim od tri godine, kazna se može ublažiti do jedne godine zatvora), već se u praksi, prilikom izricanja presuda, masovno i primenjuje.

Iako je strogost zakonodavca razumljiva po pitanju prometa opojnih droga, u velikom broju slučajeva zabrana ublažavanja se pokazuje kao nepravična i suprotna krajnjoj svrsi kažnjavanja – prevenciji u vršenju krivičnih dela i time zaštiti društva od kriminala.

Strogo formalno posmatrano, tri godine zatvora zagarantovane su:

• nikada osuđivanom devetnaestogodišnjem redovnom studentu npr. medicine, uzornog ponašanja, iz funkcionalne porodice i bez bilo kakvog kriminalnog ili sličnog dosijea, koji drugu sa fakulteta prvi put ponudi na prodaju jedan džoint trave i
• višestruko osuđivanom dileru droge, u zreloj životnoj dobi i nasilnog ponašanja, koji trećem licu ponudi na prodaju jedan ili više kilograma kokaina.

Naravno, višestruko osuđivani diler droge dobiće više od tri godine zatvora i to nije sporno.

Međutim, uzoran student, tek što je postao punoletan i bez bilo kakvih znakova društveno neprihvatljivog ponašanja, dobiće tri godine zatvora i pored svih olakšavajućih okolnosti na njegovoj strani.

U slučaju studenta, zabrana ublažavanja kazne zatvora ispod tri godine jeste krajnje sporna.

Ovo iz razloga što se studentu, praktično na početku života, zbog jednog izolovanog incidenta, uništava apsolutno svaka budućnost, jer je jasno da nakon izdržane tri godine zatvora (eventualno nešto malo manje, u slučaju uslovnog otpusta) od studiranja nema ništa, da je student obeležen za ceo život i da svoju priliku za boljim životom može tražiti isključivo u kriminalnom miljeu.

Pod pritiskom stručne javnosti, koja pravo primenjuje u praksi, zakonodavac već godinama (verujem neiskreno) najavljuje izmenu stava 1. člana 246 KZ-a, u pravcu omogućavanja fleksibilnijeg postupanja po pitanju izbora vrste i mere krivične sankcije za slučajeve poput studentskog (da se ovakvim licima ipak da druga šansa, a da to ne ugrozi svrhu kažnjavanja za ozbiljna krivična dela poput ovog).

Izmene su moguće i lako primenljive, u smislu pridavanja značaja očiglednoj razlici između teških i lakih droga, njihovoj količini priliom izvršenja dela, ličnosti izvršioca, njegovim ličnim, porodičnim i socijalnim prilikama, kako je to i inače slučaj i kod većine ostalih krivičnih dela.

Uprkos tome, izmena nema, te se kao i u velikom broju drugih situacija, praksa ignoriše od strane zakonodavca.

Dokle god je to tako, dokle god norme ne budu pratile i uvažavale život, već pokušavale da ga ukalupe, pravni sistem ne može biti pravičan, a dok nije pravičan ne može se očekivati ni će biti društveno prihvaćen i poštovan.

Krajnji rezultat jeste kontraproduktivan – društvo protiv pravnog sistema, tj. kriminal.