Važeći Krivični zakonik Republike Srbije donet je 5.10.2005.god., objavljen je u Službenom glasniku br. 85/2005 od 6.10.2005.god. i stupio je na snagu 1.1.2006.godine.

Od usvajanja, ukupno je ispravljan, menjan i dopunjavan devet puta, zadnji put 2019.godine.

Krivični zakonik nesporno predstavlja jedan od osnovnih zakona svakog pravnog sistema, budući da se njime štite najvažnije društvene vrednosti, a posledično, sankcionisanje po ovom zakonu je i najoštrije (ne ulazeći pri tom u situacije iz prakse gde se izrečena krivična sankcija, sa aspekta okrivljenog, često pokazuje kao znatno blaža nego prekršajna).

Zbog prethodno iznetog, nužno je obezbediti da Krivični zakonik bude jasan, pregledan i sa što manje prostora za nedoumice u njegovoj praktičnoj primeni.

U našem pravnom sistemu, to više nije slučaj.

Iste godine kada je donet i pre nego što je stupio na snagu, Krivični zakonik je dva puta ispravljan.

Ispravki nije bilo malo i kretale su se od suštinskih (npr. umesto reči „zatvora“ trebalo je da stoji reč „rada“) do banalnih (umesto reči „period“ trebala je da stoji reč „prirodu“).

Nakon toga, Krivični zakonik je menjan i dopunjavan dva puta u 2009.god., prvi put u znatnoj meri i drugi put uvođenjem dva nova krivična dela, pa 2012.god. opet u znatnoj meri, zatim 2013.god., pa 2014.god. uvođenjem dva nova krivična dela, veoma obimno u 2016.god. i zadnji put u 2019.god., opet u značajnom obimu.

Gotovo svaka od pobrojanih intervencija unosila je dodatnu nesigurnost u primenu Krivičnog zakonika i izazivala brojne dileme u praksi, a što je rezultiralo različitim sudskih odlukama u istim činjeničnim i pravnim situacijama i to u najširem mogućem dijapazonu – od obustava krivičnih postupaka i oslobađajućih presuda, do osuđujućih presuda, za isto.

Dodatnu otežavajuću okolnost predstavljao je sveprisutni trend zakonodavca o odloženom stupanju na snagu/ primeni usvojenog zakona, kada zakonodavac zakon ili njegove izmene donese jednog dana i odredi da zakon stupa na snagu odmah/osam dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku/kasnije, a da se primenjuje opet od nekog drugog datuma.

Primera radi, izmene Krivičnog zakonika iz 2016.god. donete su 24.11.2016.god., stupile su na snagu 1.6.2017.god., izuzev jedne grupe njenih odredbi koje su stupile na snagu 1.3.2018.god. i jednog člana izmena koji je stupio na snagu 2.12.2016.godine.

Kako Krivični zakonik nije jedini zakon krivičnopravnog sistema, već je njegova primena vezana i za druge zakone iz oblasti krivičnog prava, haotičnost krivičnog prava našeg sistema uvećali su i neki drugi propisi, poput Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, prema kom zakonu su, npr. uvedena posebna odeljenja viših sudova i tužilaštava za pojedina krivična dela, ali koja odeljenja procesuiraju takva dela tek nakon početka primene ovog zakona, što je dovelo do situacije da ista krivična dela gone i sude različiti tužioci i sudije, čak i različitog ranga, a što opet dovodi do nejednakosti u postupanju.

Rezultat svega navedenog jeste da se trenutno, u krivičnim postupcima, za ista krivična dela, primenjuju različite verzije istog Krivičnog zakonika, što je krajnje nepoželjno.

Jedno od osnovnih pravila krivičnog materijalnog prava jeste pravilo da se na okrivljenog primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja dela, a ako je taj zakon kasnije menjan, primenjuje se onaj koji je za okrivljenog najblaži.

U moru parcijalnih izmena i dopuna, sa različitim datumima stupanja na snagu i primene, utvrditi koji je zakon po okrivljenog najblaži, predstavlja gotovo nemoguću misiju i za same sudove, što dovoljno govori o nezavidnom položaju lica, uglavnom laika, koji se nađu pod udarom tako višestruko menjanog Krivičnog zakonika.

Tako, sudovi su duži period lutali u traženju odgovora da li krivično delo Zluopotreba ovlašćenja u privredi, koje je postojalo sve do izmena iz 2016.god., kada je ovo delo izbrisano, prestalo da postoji, ili se radnje ovog dela mogu podvesti pod neke od drugih krivičnih dela.

Izneto je rezultiralo da su jedni sudovi okrivljene oslobađali krivice, dok su drugi nastavljali da ih osuđuju, sa drugačijom kvalifikacijom.

Ili, opet primera radi (a primera je puno), krivično delo Poreska utaja je više puta menjano, usled čega je čak i pravnicima potreban dodatani period radi utvrđivanja koja se verzija Krivičnog zakonika primenjuje na konkretan slučaj ovog krivičnog dela.

U kontekstu prethodnog, posebnu pažnju zaslužuje i sledeće:

Najobimnije intervencije zakonodavac je vršio u dva dela Krivičnog zakonika – opštem delu (krivično delo, odgovornost, sankcije) i delu vezanom za tzv. privedni kriminal, dok krivična dela tzv. opšteg kriminaliteta nisu trpela izmene u tolikom obimu.

Izneto je dovelo do situacije da prilično teško utvrditi koja verzija Krivičnog zakonika se primenjuje na konkretno delo iz oblasti privrednog kriminala, poštujući pravilo da važi ona varzija koja je za okrivljenog blaža.

Ovo iz razloga što su za neka od ovih dela, zakonskim izmenama, krivične sankcije propisane u manjem rasponu nego ranije, ali je sa druge strane, u opštem delu istog Zakonika, mogućnost ublažavanja otežana (npr. uslovna osuda se nije mogla izreći za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina ili teža, a nakon izmena iz 2019.god., uslovna osuda se ne može izreći za krivična dela za koja je propisana kazna od osam godina zatvora ili teža).

Zbog navedenog, primena Krivičnog zakonika na krivična dela privrednog kriminala, koja su i inače zadavala najviše muka sudovima, postala je još nedoslednija i teža,  za razliku od opštih krivičnih dela, gde je praksa uravnotežnija.

Prethodno dovodi do utiska da država nema kapacitet, ili volju, da se odlučnije obračunava sa privrednim kriminalom, a da za “punjenje statistike” služe postupci u kojima se sudi za krađe, saobraćajne nezgode, telesne povrede.

Drugim rečima, u slučaju lica koji je optužen sa neko od privrednih krivičnih dela, kao dela koja u znatno većoj meru ugrožavaju društveni sistem neke zemlje od npr. krađe ili nepoštovanja saobraćajnih propisa, postupak će biti dugotrajan i sa neizvesnim ishodom,  dok će u slučaju lica optuženog za krađu on biti znatno brži i efikasniji.

Dugostrajnost sudskog postupka po pravilu opet dovodi do kompromisa između tužioca i okrivljenog, ili blažeg kažnjavanja (gotovo uvek je sankcija za delo povodom kog se vodi postupak blaža što je postupak duži), a svaka sankcija gubi gubi dosta na svojoj svrsi specijalne i generalne prevencije (sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela, uticanje na druge da ne čine krivična dela uz izražavanje društvene osude, učvršćivanje obaveze poštovanja zakona), ukoliko je izrečena više godina nakon što je delo izvršeno.

Svaki zakon treba da bude pisan za najširi mogući broj ljudi, na način da ga je moguće lako razumeti. Razumevanje zakona i svrhe njegovog donošenja, nužan je uslov poštovanja takvog zakona, suprotno je nemoguće. Drugim rečima, zakon ne treba da se piše za pravnike, koji će se potom međusobno nadmudrivati čije je tumačenje zakonskih normi ispravnije, već za laike, kojima će čitanje zakona što je jasnije moguće omogućiti da saznaju da li je, ovde u slučaju Krivičnog zakonika, njihovo ponašanje kažnjivo ili ne, te ukoliko jeste, kakva ih i kolika sankcija očekuje za eventuano izvršeno delo. Ukoliko je Krivični zakon nerazumljiv, nejasan, težak za praćenje i zahteva pravničko obrazovanje da bi se ispravno razumeo, onda će izostati i osnovni cilj ovog Zakonika – suzbijanje kriminala, a što je upravo sada slučaj.