Shodno odredbama Zakona o parničnom postupku, sporovi male vrednosti jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Ne smatraju se sporovima male vrednosti, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine.

Sporovi male vrednosti su sporovi gde se odstupa od pravila redovnog parničnog postupka, a ova odstupanja propisana su samim Zakonom o parničnom postupku.

Primera radi, u postupku o sporovima male vrednosti tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor, ne zakazuje se i ne održava pripremno ročište, rok za žalbu protiv presude iznosi osam dana umesto petnaest, koliko iznosi i rok za dobrovoljno izvršenje presude.

Sa aspekta praktičnog postupanja, osnovna razlika ogleda se u ograničenim mogućnostima za izjavljivanje žalbe – za razliku od redovnog spora, gde su žalbeni razlozi postavljeni široko, presuda u sporovima male vrednosti ne može se pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a što je opet najčešći žalbeni razlog u redovnom parničnom postupku.

Ukoliko sud u prvostepenom postupku ne utvrdi bitne činjenice potpuno i pravilno, ispravna primena materijalnog prava je gotovo isključena.

Primera radi, u sporu za vraćanje novca koji je dat u zajam, sud treba da utvrdi bitne činjenice – ko je novac dao, kome, u kom iznosu i pod kojim uslovima.

Ukoliko je neka od ovih činjenica pogrešno ili nepotpuno utvrđena (npr. osoba A je dala zajam, a sud pogrešno utvrdi da je zajam dala osoba B), sud će odbiti tužbu osobe A za povraćaj novca datog u zajam.

Iz navedenog razloga, pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje je od ključnog značaja za donošenje zakonite presude.

Isključenje mogućnosti da se na presudu u sporovima male vrednosti može izjaviti žalba zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zakonodavac pravda razlogom da se radi o sporovima u kojim se ne odlučuje o većim imovinskim vrednostima, pogrešno izjednačavajući složenost sudskog postupka isključivo sa njegovom vrednošću.

Ovakvo opravdanje je pogrešno i nepravično, a u praksi se pojavljuje sve veći broj zloupotreba ovakvg zakonskog rešenja.

Prvo, u gornjem primeru tužbe radi vraćanja zajma, sudski postupak je identičan bez obzira da li se radi o zajmu od 2.500 evra ili 2.500.000 evra.

Drugo, samo materijalno pravo koje reguliše institut zajma – Zakon o obligacionim odnosima – ne pravi apsolutno nikakvu razliku između zajma manje ili veće vrednosti, tj. istovetna pravila materijalnog prava se primenjuju kako na zajam od 2.500 evra, tako i na zajam od 2.500.000 evra.

Treće, izuzev nekoliko većih gradova u Republici Srbiji, a imajući u vidu imovinske prilike većine običnog stanovnišva, većina sudskih sporova ima vrednost ispod 3.000 evra, čime se sporovi male vrednosti, umesto kao izuzetak, u praksi pojavljuju kao redovan, opšti sudski postupak.

Na kraju, ograničavajući mogućnosti žalbe u sporovima do 3.000 evra, zakonodavac licitira sa imovinom siromašnijeg, ali većinskog stanovništva, tretirajući takve sporove kao manje bitne.

Postoji izreka da je svakome njegova muka najveća – u praksi, licima koja rade za minimalnu zaradu, iznos od 1.000 evra predstavlja ogromnu vrednost, dok npr. pevačici narodne muzike ova suma i nije nedostižna.

Jednom rečju, niti razlozi pravičnosti, niti bilo koji drugi, ne opravdaju zakonodavca u pravljenju razlike između bogatijih i siromašnijih, a što zakonodavac upravo čini, zbog svega prethodno iznetog.

Dodatan i isto toliko veliki problem predstavlja i postupanje sve većeg broja prvostepenih i drugostepenih sudija u sporovima male vrednosti.

Konstantno pritisnuti političkom potrebom izvršne i zakonodavne vlasti da se rad sudova predstavi kao efikasan, naravno isključivo kroz statistiku u vidu broja rešenih predmeta (i pri čemu se ne ulazi u suštinu takvog rešavanja), dobar deo sudija počinje da, svesno ili ne, zloupotrebljava nemogućnost stranke da se na prvostepenu presudu žali zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Umesto da pitanje utvrđivanja činjenica u sporovima male vrednosti shvati još ozbiljnije, veliki broj prvostepenih sudija ovu nemogućnost koristi da u prvostepenoj presudi napiše nešto što ne odgovara činjenicama dokazanim u postupku, znajući da stranka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne može da se žali.

Tako npr., a što se dešavalo, prvostepeni Sud u presudi konstatuje da su stranka ili svedok rekli nešto što nisu (npr. svedok kaže da je zajam uzela osoba A, a prvostepeni Sud to uopšte ne konstatuje u presudi, ili konstatuje da je svedok rekao da je zajam uzela osoba B), ili delove njihovih iskaza izvlači iz konteksta celokupnog iskaza, te donosi odluku koja se ne zasniva na u postupku utvrđenim činjenicama.

Stranci ne preostaje ništa drugo nego da izjavi žalbu drugostepenom sudu, ali joj je mogućnost žalbe iz razloga manjkavog činjeničnog stanja zakonom onemogućena.

Postoji drugo rešenje, da se stranka žali iz razloga što ono što piše u zapisnicima o saslušanju nije isto sa onim što u prvostepenoj presudi konstatuje sud (procesni razlog žalbe).

Međutim, drugostepeni sudija, ukoliko se ne udubi, ili ne želi da se udubi u rešavanje predmeta po žalbi, a u potrebi da u što kraćem roku reši što veći broj predmeta, bez obzira na zakonitost ili čak pravičnost takvog rešavanja, ovakav procesni žalbeni razlog će vrlo lako odbiti, prosto ga kvalifikujući kao žalbeni razlog koji se odnosi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koje se ne razmatra u drugostepenom postupku kod sporova male vrednosti.

Iz svih navedenih razloga, predlog je da se mogućnost žalbe zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja dozvoli i u sporovima male vrednosti, jer za suprotno ne postoje validni razlozi, a da zakonodavac efikasnost postupanja sudova i zakonitost u takvom postupanju obezbedi na druge načine, koji neće biti na štetu lica koja se obraćaju sudovima radi zaštite svojih prava i interesa.