Aktuelni Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, donet 9.11.2018.god., stupio je na snagu 21.11.2018.god. i primenjuje se po isteku devet meseci od dana stupanja, tj. počev od 21.8.2019.godine.

Pored već toliko kritikovane tehnike zakonodavca, da propisi stupaju na snagu jednog dana, a počinju da se primenjuju više meseci kasnije, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je najbolji primer koliko je normativna delatnosti zakonodavca na niskom nivou.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je, van svake sumnje, izuzetno važan zakon, sa svih aspekata.

Odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti odnose se na sva fizička i pravna lica, koji ovaj Zakon treba da primenjuju i poštuju.

U čemu je problem?

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je potpuno i apsolutno nerazumljiv.

Jednostavno rečeno, ako se ovim Zakonom štiti lični podatak građanina NN, nužan preduslov ove zaštite, kao i kod svih drugih zakona, jeste da građanim NN bude upoznat sa sa tekstom Zakona.

Ukoliko građanin NN odluči da se upozna sa tekstom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kako bi saznao koja su njegova prava i dužnosti, šta se Zakonom štiti, kako i po kojoj proceduri, ovo će građaninu PP biti nemoguće, jer građanin PP, u Zakonu koji sadrži 102 člana, neće ništa razumeti.

Isto važi i za sve druge subjekte (privredne, državne organe i sl.) na koje se Zakon o zaštiti podataka o ličnosti odnosi i od kojih se očekuju da postupaju po ovom Zakonu i da ga primenjuju.

Jednom rečju, tekst Zakona, iako napisan na srpskom jeziku, čak i nakon više čitanja deluje kao da je pisan na svahiliju, sa izgleda posebnom željom autora Zakona da u njemu baš niko ništa ne razume.

Cilj svakog zakona jeste da određenu društvenu oblast reguliše na precizan, jasan i sveobuhvatan način, sa što manje pravnih praznina ili nejasnoća.

Osnovni preduslov uspešnosti svakog zakona, ukoliko se stavi sa strane celishodost zakonodavnih rešenja, jeste njegovo prihvatanje od strane lica na koje se zakon odnosi, kako bi se zakon poštovao.

U pravnoj istoriji, kao i sada, postoji niz primera propasti primene nekog  zakona, upravo iz razloga što njegova rešenja nisu bila usklađena sa oblašću života koji je pokušao da reguliše.

Međutim, ovde se ne radi o rešenjima koje zakon nudi, već o njegovoj nerazumljivosti.

Da bi se zakonodavno rešenje moglo oceniti kao dobro ili ne, prethodno ga morate razumeti.

U slučaju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, ocena njegovih rešenja će izostati, budući da niko neće razumeti o kakvim se rešenjima radi, zbog načina na koji je Zakon napisan.

Nesporno je da je pitanje zaštite ličnih podataka važno i u informacionoj eri više nego aktuelno.

Da bi se takva zaštita obezbedila, ona mora biti dostupna, a da bi bila dostupna mora biti razumljiva.

Ukoliko je sva stručna javnost, počev od samog Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti (bivšeg i sadašnjeg), koji je upravo zbog nerazumljivosti Zakona, njegove neusklađenosti sa domaćim pravnim sistemom i izostankom uslova da se Zakon zaista i primeni, tražio odlaganje njegove primene, preko pravnika, knjigovodstvenih i konsultantskih agencija, nevladinih organizacija koje se bave zaštitom prava i dr., složna u oceni da je tekst Zakona nerazumljiv, može se samo pretpostavljati koliko je onda tekst Zakona nejasan i dalek običnom građaninu, laiku, čije lične podatke ovaj Zakon  štiti i koji po ovom Zakonu treba da ostvari zaštitu svojih ličnih podataka.

Zaključak je sledeći.

Tekst Zakona o zaštiti podataka o ličnosti deluje kao automatizovani prevod nekog stranog teksta, bez ikakvog upuštanja autora u kvalitet takvog prevoda.

To dalje ukazuje na izostanak bilo kakve želje autora Zakona da se zaštita ličnih podataka zaista i ostvaruje, budući da je sadržina Zakona (valjda) razumljiva samo uskog krugu lica koji su ga “pisali”.

Proizilazi da je jedini motiv zakonodavca bio da se što pre i po svaku cenu, srpsko zakonodavstvo u oblasti zaštite podataka o ličnosti formalno uskladi sa evropskim (GDPR), bez obzira na posledice i bez obzira na cilj njegovog donošenja – efikasnog uređenja i efikasne zaštite prava i sloboda u ovoj oblasti.

Kako je na jednom mestu rečeno, sa jedne strane, zakonodavac predviđa velik broj novih obaveza za sve koji obrađuju podatke o ličnosti i očekuje da svi oni vrše konstatno usklađivanje i postupanje prema novim pravilima, bez prostog “odrađivanja” i sa postizanjem pune praktične primene. Sa druge strane, zakonodavac je donošenjem ovakvog Zakona, posao upravo samo “odradio”.

Na kraju, ovakvo stanje otvara i široke mogućnosti zloupotreba, jer će biti nužna brojna tumačenja teksta Zakona i njegovih odredbi, što bez izuzetka dovodi do urušavanja vladavine prava i pravne sigurnosti, prostim diskrecionim ovlašćenjma onoga ko Zakon tumači (i uz stepen vlasti kojom tumač raspolaže).

Kazne za neprimenjivanje, odn. pogrešno primenjivanje odredbi Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, naravno, visoke su.