Zakonom o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave (Službeni glasnik Republike Srbije br. 21/2016), uređuju se prava i dužnosti iz radnog odnosa zaposlenih u organima autonomnih pokrajina i jedinicama lokalne samouprave.

Jedan od ciljeva ovog Zakona jeste obavljanje poslova autonomne pokrajine i lokalne samouprave “na delotvoran, funkcionalan i efikasan način, stručno, nepristrasno, politički neutralno i etički prihvatljivo” (član 2. ovog Zakona).

Po pitanju položaja zaposlenih po osnovu rada matični zakon jeste Zakon o radu.

Zakonom o radu određeno je da o pravima i obavezama zaposlenih, uključujući i njihovu disciplinsku odgovornost, odlučuje poslodavac.

U slučaju povrede prava iz radnog odnosa odlukom ili ponašanjem poslodavca, zaposleni se za zaštitu može obratiti sudu.

Sud nadležan za rešavanje ovih sporova jeste sud opšte nadležnosti, koji po pravilu, u okviru svoje unutrašnje organizacije ima posebno odeljenje za radne sporove, ili posebne sudije koji rešavaju u ovim sporovima.

Za razliku od standardne procedure iz Zakona o radu, Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, a u slučaju disciplinske odgovornosti zaposlenih u lokalnoj samoupravi zbog povreda radnih dužnosti, propisuje drugačiju proceduru.

U slučaju povreda radnih dužnosti, ovaj Zakon predviđa dvostepenost postupka već u okviru samog poslodavca, tako što o povredi radne dužnosti zaposlenog prvo odlučuje poslodavac (kod zaposlenih u lokalnoj samoupravi načelnik opštinske uprave) koji u prvom stepenu može obrazovati disciplinsku komisiju za lakše povrede radnih dužnosti, odn. mora obrazovati disciplinsku komisiju, za teže povrede radnih dužnosti.

Nakon sprovedenog postupka, koji se vodi po pravilima upravnog postupka i izricanja disciplinske mere u formi rešenja kao upravnog akta, zaposleni može izjaviti žalbu žalbenoj komisiji, koju formira opštinsko veće poslodavca.

Ova komisija primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, a protiv njene odluke može se pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom.

Iz prethodnog opisa procedure o odlučivanju o disciplinskoj odgovornosti, jasno je da je položaj zaposlenih u lokalnoj samoupravi nepovoljniji od zaposlenih na koje se primenjuje Zakon o radu.

Naime, iz nekog razloga, odlučivanje o odgovornosti za povrede radnih dužnosti zakonodavac tretira kao upravnu stvar, propisjući da se na postupak odlučivanja primenjuju odredbe zakona koji reguliše upravni postupak, da odluka iz ovog postupka ima karakter upravnog akta, te da se protiv konačnog rešenja u ovom postupku može pokrenuti upravni spor.

Prema Zakonu o opštem upravnom postupku, upravni postupak je skup pravila koja državni organi i organizacije, organi i organizacije pokrajinske autonomije i organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, ustanove, javna preduzeća, posebni organi preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organi) primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima, dok je upravna stvar pojedinačna situacija u kojoj organ, neposredno primenjujući zakone, druge propise i opšte akte, pravno ili faktički utiče na položaj stranke tako što donosi upravne akte, donosi garantne akte, zaključuje upravne ugovore, preduzima upravne radnje i pruža javne usluge, kao i svaka druga situacija koja je zakonom određena kao upravna stvar.

Upravni akt, u smislu istog Zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim organ, neposredno primenjujući propise iz odgovarajuće upravne oblasti, odlučuje o pravu, obavezi ili pravnom interesu stranke, ili o procesnim pitanjima.

Osnovna karakteristika upravnog postupka i upravnog akta koji se u takvom postupku donosi, jeste što organ u takvom postupku rešava sa aspeka javne vlasti u odnosu na stranku kao učesnika u postupku (npr. izdavanje građevinske dozvole stranci, davanje dozvole za držanje i nošenje oružja, postupanje inspekcijskih organa prilikom inspekcijskog nadzora i slično).

U takvim situacijama, po pravilu postoje dve strane – jedna koja vrši vlast i druga, prema kojoj se ta vlast vrši.

Radnopravni odnosa između poslodavca jedinice lokalne samouprave i zaposlenog, ne sadrži osnovne elemente upravnog odnosa, budući da jedinica lokalne samouprave prema svom zaposlenom ne nastupa kao nosilac javne vlasti i u vršenju javnih ovlaćenja, već sa pozicija poslodavca prema zaposlenom, u okviru zakonski regulisanih radnih prava i obaveza.

Načelo dvostepenosti u upravnom postupku (da uvek viši organ vlasti proveri rad nižeg) u slučajevima odlučivanja o disciplinskoj odgovornosti zaposlenih u jedinicama lokalne samouprave ne postoji – u prvom stepenu odlučuje disciplinska komisija koju formira poslodavac, dok u drugom stepenu odlučuje žalbena komisija, koju takođe formira poslodavac (“kadija te tuži, kadija ti sudi”).

Najbitnije, sudska zaštita postupanja poslodavca prema zaposlenima u lokalnoj samoupravi nije stavljena u nadležnost redovnih sudova, kadrovski i iskustveno “doraslih” radnopravnim sporovima, već u nadležnost upravnog suda, kao suda posebne nadležnosti koji se nikada nije bavio klasičnim radnopravnim sporovima.

Pored toga, za razliku od osnovnih sudova, kojih ima u gotovo svakoj opštini i zbog čega je sudski postupak za zaštitu prava zaposlenih u lokalnoj samoupravi moguće voditi u mestu gde zaposleni živi i radi, upravni sud je samo jedan, sa sedištem u Beogradu i sa odeljenjima u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, iz čega proizilazi da će zaposleni u npr. opštini Senta, zaštitu svog radnog prava morati da traži u Novom Sadu, umesto u Senti, gde postoji osnovni sud.

Na kraju, rad upravnog suda je znatno sporiji od rada i inače sporih osnovnih sudova, čime će na sudsku zaštitu svog  radnog prava zaposleni u jedinicama lokalne samouprave čekati znatno duže od zaposlenih na koje se primenjuje Zakon o radu.

Za razliku od ranijeg perioda, kada su postojali sudovi specijalizovani za radne sporove (sudovi udruženog rada), zbog značaja i složenosti materije radnog prava, za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave važi obrnut princip – što manje mešanja sudske vlasti u unutrašnje poslove poslodavca, titulara javne vlasti.

Razlozi za uvođenje posebnog postupka odlučivanja o radnim pravima zaposlenih u jedinicama lokalnih samouprava prepoznatiljivi su – autoritativnost u postupanju, centralizam u odlučivanju, koji, na žalost, zahvataju sve više oblasti društvenog života.