Prema Zakonu o parničnom postupku, parnični postupak jeste postupak za pružanje sudske pravne zaštite radi rešavanja sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa.

Iz definicije parničnog postupka, jasno je da se radi o sudskom postupku koji obuhvata široku pravnu oblast i veći broj grana prava (porodično, radno, privredno, imovinskopravno i drugo građanskopravno), zbog čega najveći broj pravnih subjekata, fizičkih i pravnih lica, zaštitu svojih prava ostvaruje upravo u ovom postupku.

Zbog toga, od izuzetnog je značaja da se licu, koji zaštitu svog prava traži u ovom postupku, o takvom pravu reši efikasno.

Efikasnost sudskog postupka, kako dalje određuje Zakon o parničnom postupku, podrazumeva postupanje suda koji pri rešavanju o zaštiti nečijeg prava, mora da postupa bez nepotrebnih ili neopravdanih odlaganja i sa što manje troškova po lica koja učestvuju u parničnom postupku.

Da li je to zaista tako – ne.

Parnični postupak, od momenta njegovog pokretanja podnošenjem tužbe do njegovog okončanja pravosnažnom presudom, po pravilu traje godinama.

U „pravosudnom svetu“, sve što se u parničnom postupku reši u roku koji je ispod tri godine smatra se brzim, a lice koje se u ovom postupku obratilo za sudsku zaštitu „srećnim“ zbog te brzine.

Mnogo češća situacija je da postupci traju preko tri do pet godina, neretko i duže, do deset godina, pa i više.

Osnovna reklama zakonodavca prilikom menjanja zakonskih pravila parničnog postupka (2004., 2009., 2011., 2014.), standardno je bila da se usvojenim izmenama obezbeđuje bolja efikasnost sudskog postupka.

Na papiru, zasta je i predviđen niz mera koji bi trebale da obezbede efikasno postupanje suda.

U praksi, sve je ostalo isto, ili gore, budući da je utisak da je Zakon o parničnom postupku iz 1977.god., menjan sve do 2002.god. i konačno stavljen van snage 2004.god., u svakodnevnom postupanju obezbeđivao efikasniju sudsku zaštitu.

Razlozi za navedeno su brojni, ali neki od primarnih su sledeći:

  • mentalitet“ sudija koji sude u parničnim postupcima.

Da bi mere koje obezbeđuju efikasnost zaista zaživele, moraju biti prihvaćene od onih koji takve mere primenjuju.

Na žalost, to često nije slučaj, neretko iz prostog komoditeta postupajućeg sudije, koji se, sve dok postupak traje, jednostavno ne uključuje dovoljno u postupak, prepuštajući inicijativu u vođenju postupka strankama/advokatima.

Kada dođe vreme za pisanje presude, sudija nije dovoljno upoznat sa predmetom koji je vodio, a sam predmet je zatrpan nepotrebnim dokazima, što sve usporava i otežava pisanje presude.

Krajni rezultat jeste preopterećenost sudije nenapisanim presudama, što opet dovodi do nekvalitetnih presuda i pri čemu opet trpe postupci koji su u toku, jer sudija ne stiže da se posveti tekućim predmetima rešavajući stare i tako u krug, bez kraja.

  • bolećivost“ sudija prema strankama u postupku.

Iako postoje odrebe koje sankcionišu neaktivno postupanje stranaka u toku postupka (npr. u slučaju da stranka ne predujmi iznos potreban za veštačenje, ono se neće izvesti, na štetu te stranke), ili pokušaje stranke da postupak odugovlači (npr. neopravdanim zahtevima za odlaganje već zakazanih ročišta), ove odredbe se ne primenjuju, iz pravno neosnovanog obzira sudije prema strankama ili njihovim punomoćnicima.

  • more“ novih propisa, za kojima po pravilu ubrzo sledi more njihovih izmena, pa izmena tih izmena i tako unedogled.

Ovo je propust zakonodavca, koji iako voli da se propisivanjem bavi sistemski, nema viziju kako bi sistem uopšte trebao da izgleda.

Rezultat stihijskog donošenja zakona ogleda se u sve većem broju slučajeva gde je rešenje iz jednog zakona potpuno suprotno rešenju iz drugog, pri čemu zakonodavac na ovakve pojave ne daje odgovor, već prepušta sudu da se sam snalazi, a što opet dovodi do situacije nejednakog postupanja sudova u istim situacijama.

Unazad više godina, umesto da put donošenja zakona bude: detalja analiza oblasti koja se želi regulisati – nacrt zakona dostupan javnoj raspravi – usvajanje zakona primenljivog u praksi i u skladu sa društvenim prilikama, aktuelnim i projektovanim, put donošenja našeg zakona je obrnut: usvajanje (prepisivanje) zakona – ignorisanje negativnih efekata donetog zakona – brzinska izmena zakona bez kvalitetne analize – ignorisanje negativnih efekata izmene novodonetog zakona.

  • reforme pravosuđa

Reforme pravosuđa unazadile su pravosudni sistem za desetine godina, a posledice ovakvih reformi osećaće se još desetine godina unapred.

Umesto da se bavi saniranjem štete koje su reforme nesporno nanele pravosudnom sistemu, zakonodavac se, po gore opisanom šablonu donošenja zakona, bavi šminkom – umesto da radi na podizanju kvaliteta sudija, kreče se hodnici sudova, umesto da sudijama obezbedi bolje uslove rada, u stručnom smislu, uvode se nove pravosudne profesije i slično.

Izneti razlozi nisu jedini, ima ih mnogo više.

Naravno, ni sve sudije nisu iste.

Sama država priznaje da je pravosudni sistem jedna od rak rana ovog društva. Umesto da leči, pa makar i postepeno, zakonodavna i izvršna vlast svojim intervencijama već godinama direktno stvaraju sve veći haos u pravosuđu, bez izgleda za boljitak (namerno, radi kontrole, jer je sudska vlast jedina zaštita od izvršne kao najinvazivnije ili nenamerno, iz prostog neznanja, što je sve češći slučaj).

Na žalost, parnični postupci će još dugo trajati godinama, a standard od „brzih“ tri godine zaštite nečijeg prava pred sudom još uvek nedostažan za veliki broj ovih postupaka.