Za razliku od anglosaksonskog prava gde sudska praksa stvara pravo, u kontinentalnom pravu kom pripada i naš pravni sistem, ona – samo formalno – nema takav značaj.

Kontinentalno pravo, karakteristično za evropske zemlje, ima osnov u starom rimskom pravu i zasniva se na pisanim normama (zakonima, podzakonskim aktima i drugim propisima).

Anglosaksonsko pravo, karakteristično za zemlje engleskog govornog područja, zasniva se na tzv. common law tradiciji, gde pravne norme formiraju sudovi svojim odukama (presedanima).

Uprkos vekovnoj tradiciji pripadanja kontinentalnom pravu (pr. Dušanov zakonik iz 1349.), kojem pripadamo i po mentalitetu i istorijski i geografski, poslednjih godina očigledan je i u sve većoj meri uticaj anglosaksonskog prava, čija rešenja zakonodavac nekritički i na silu uvodi u naš pravni sistem (www.politika.rs/sr/clanak/386334/Друштво/Европа-не-прихвата-американизацију-правосуђа), umesto da poboljšava postojeća rešanja, ukoliko za tim ima potrebe.

Klasičan primer za navedeno jeste aktuelni Zakonik o krivičnom postupku, koji i pored višegodišnje primene još uvek nije zaživeo u punoj meri (niti će), obzirom na niz novih instituta koje je uveo iz anglosaksonskog prava, kao i primer uvođenja načelo tzv. “formalne istine”, gde sud u toku postupka ne utvrđuje šta se zaista desilo (materijalna istina) kako bi pravilno presudio, već se utvrđuju samo činjenice koje stranke predlože i dokažu, bez obzira da li tako utvrđeno stanje odgovara stvarnom.

Iako u našem pravnom sistemu sudska praksa nije bila, niti je sada izvor prava, njen značaj je za svakodnevnu primenu nemerljiv.

Sudska praksa u našem sistemu služi radi identifikovanja smisla pisane pravne norme, dajući pisanom pravilu konkretan sadržaj i popunjavajući pravne praznine pisanog pravila, budući da je život mnogo sadržajniji i nepredvidljiviji nego što bi to propis mogao obuhvatiti i regulisati.

Sudska praksa je od izuzetnog značaja za pravnu sigurnost i pravično suđenje, jer sudovi, prihvatajući značenje konkretne pravne norme na konkretan životni događaj, ubuduće isto postupaju u svim narednim činjenično istovrsnim situacijama.

Nepostojanje ujednačene sudske prakse dovodi do situacija da npr. različite sudije, u okviru istog suda, donose potpuno suprotne odluke u predmetima gde je, osim imena tužioca, sve ostalo isto (u predmetu jednog tužioca usvoje tužbu, u drugom je odbiju, u trećem odbace, u četvrtom delimično odbiju, delimično usvoje, a radi se o sporovima protiv istog tuženog, gde su činjenice na kojima prvi, drugi, treći i četvrti tužilac temelje tužbu identične).

U zadnje vreme i pored jasnog stava o neophodnosti ujednačene sudske prakse, dolazi do apsurdne situacije da ona gubi svaki smisao i realan značaj.

Dva su razloga za to.

Prvi jeste široka dostupnost stavova sudova. Dostupnost odlukama sudova jeste preko potrebna, iz niza bitnih razloga. Međutim, u potrebi da zbirke sudske prakse (elektronske i u štampane) budu što sadržajnije ili bolje rečeno marketinški atraktivnije, ne objavljuju se samo odluke koje su od značaja za svakodnevnu primenu, već se objavljuje apsolutno sve, bez analize da li je nešto potrebno ili ne, odn. da li je objava sudskog stava od značaja za primenu prava. Tako se, u zadnjih nekoliko godina, u istom biltenu sudske prakse mogu naći potpuno različiti stavovi sudova po istom pitanju, što ne vodi jednakom postupanju sudova, već upravo suprotno.

Drugi razlog izvire iz prvog i ogleda se u nekritičkom posmatranju šta je zapravo stav sudske prakse.

Banalan primer:

Krivično delo ubistva propisano je članom 113 Krivičnog zakonika i sadrži samo jedan stav – Ko drugog liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina.

Sentenca iz jedne sudske presude, objavljena kao stav sudske prakse vezan za ovo krivično delo glasi: “…. okrivljeni AA je lišio života BB, čime je izvršio krivično delo ubistva iz člana 113 Krivičnog zakonika …” .

Iako je nazvan kao stav sudske prakse, u pitanju nije bilo kakav stav suda, već prepričana norma iz člana 113 Krivičnog zakonika.

Ne radi se o stavu sudske prakse jer ovakva sentenca nije od bilo kakvog značaja za praktičnu primenu u postupanju sudova prilikom suđenja za krivična dela ubistva, jer ne daje ovom krivičnom delu eventualno novo značenje, neki novi apsket posmatranja koji do sada nije bio uzet u obzir, a trebao je, niti potvrđuje staro tumačenje.

Jednostavno, ne znači ništa i nema nikakvog značaja.

Ovakvih i sličnih “stavova” sve je više, što nužno dovodi do ubrzanog umanjenja značaja sudske prakse prilikom primene prava, iz prostog razloga što je niko više ni ne konultuje u praktičnoj primeni  – ‘em je ima puno, ‘em ne daje odgovore na konkretna pitanja.

Krivaca ima više.

To su prvenstveno sami sudovi, koji iako proklamuju potrebu za ujednačavanjem sudske prakse ne čine puno toga konkretnog da je zaista i ujednače. Pored toga, sajt svakog apelacionog suda, sajt Vrhovnog kasacionog i Privrednog apelacionog suda, do nedavno i veći broj sajtova viših i osnovnih sudova, sadrže svoje biltene i zbirke sentenci sudske prakse, koji se ne samo ne usklađuju međusobno, već se ni unutar pojedinačnog biltena ne vrši  potrebna selekcija (u izvesnoj meri očigledno je prisutna i sujeta, u vidu potreba pojedinih sudija da se citati iz presuda koje su doneli objavljuje u stručnoj literaturi).

Krivi su i privatni izdavači biltena sudske prakse, koji u uslovima konkurencije i konstantnoj težnji za boljim plasmanom, svoje biltene ne reklamiraju kvalitetom sadržaja, već kvantitetom, navodeći koje izdanje koliko hiljada sudskih sentenci sadrži.

To što je više od pola toga nepotrebno, kao u gornjem primeru sa ubistovm i što samo otežava snalaženje prilikom korišćenja izdanja sudske prakse, izgleda je nebitno.

Pri ovakvom stanju stvari, jasno identifikovan problem nejednakog postupanja sudova prilikom primene prava još dugo neće biti rešen, a što će opet najviše na svojoj koži osetiti stranke.