Zakon o sprečavanju nasilja u porodici stupio je na snagu 2.12.2016.god., a primenjuje se od 1.6.2017.godine.

U jednom ranijem tekstu, izneto je da je ovaj Zakon donet iz razloga što tada postojeća rešenja nisu poznavali i regulisali situacije koje prethode nasilju, već samo one kada je nasilje već izvršeno, a što je rezultiralo porastom broja žrtava nasilja u porodici.

Cilj Zakona je bio, kao i sada, da se nasilje u porodici spreči izricanjem hitnih mera kojim bi se nasilje, ili opasnost od nasilja, sprečilo.

U prethodnom tekstu iznete su osnove karakteristike postupanja organa u sprečavanju nasilja, te vrste mera koje se izriču kako bi se ono sprečilo.

Ukratko, na opasnost od nasilja prvi reaguje policijski službenik koji nasilniku izriče hitnu meru zabrane kontaktiranja i prilaska žrtvi nasilja, odn. udaljenja nasilnika iz stana, u trajanju od 48 sati, nakon čega tužilaštvo, ukoliko smatra potrebnim, podnosi zahtev sudu da se hitna mera produži za još 30 dana.

U svom postupanju policija, tužilaštvo i sud, prilikom procene rizika od nasilja i odlučivanja o izricanju i produženju hitnih mera, sarađuju sa centrom za socijalni rad, koji daje mišljenje o okolnostima konkretnog slučaja.

Na internetu je teško pronaći ozbiljniji tekst koji se bavi efektima primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, više od pet godina nakon početka njegove primene.

Iz prethodnog izuzimam zvanične izjave državnih službenika (ministarstvo pravde, policija), koji su efektima zadovoljni.

Rezultatima ovog Zakona uglavnom su se bavile, sporadično, nevladine organizacije, posmatrajući ih kroz prizmu delatnosti kojima se same bave, kao i pojedini mediji.

Ozbiljnija stručna analiza efekata Zakona, sa detaljnim osvrtom na njegovu svakodnevnu primenu u praksi, je izostala ili je ostala neprimećena.

Sa druge strane, ozbiljni slučajevi nasilja u porodici, sa smrtnom ili posledicom u vidu teških telesnih povreda, odn. sa više istovremenih žrtava, i dalje postoje u nesmanjenom obimu u odnosu na period pre donošenja Zakona, bar sudeći po izveštavanju medija, zbog čega se nameće zaključak da Zakon (i oni koji ga sprovode), u svom osnovnom zadatku, nije daleko stigao.

Šta se dešava u svakodnevnom životu? Praktično je javna tajna da će u slučaju pojave nasilja u porodici, prvi koji prijavi nasilje ili pretnju nasiljem biti žrtva, dok će prijavljeni biti nasilnik (iako nasilje može biti i obostrano).

Opštepoznato je da će postupajući policijski službenik gotovo uvek izreći hitnu meru radi sprečavanja od nasilja u porodici, rukovodeći se mišlju da je bolje da meru izrekne nego ne, pa da do ozbiljnijeg nasilja zaista dođe, za šta bi odgovornost snosio i on.

Istom logikom rukovode se i ostali organi u postupku odlučivanja.

Tužilaštva traže produženje mera na osnovu procene rizika koju vrši policijski službenik. Policajac zbog prethodno iznetog uglavnom uvek utvrdi postojanje rizika od nasilja, a tužilaštvo se ne bavi utvrđivanjem rizika u periodu od kada je policija izrekla hitnu meru do perioda kada podnosi zahtev sudu za produženje hitne mere (rizik možda zaista i postoji u momentu izricanja mere, ali je prestao do momenta razmatranja predmeta u tužilaštvu).

Sud, kao krajnja instanca, je u ovom lancu samo forme radi, budući da konačnu odluku donosi isključivo na osnovu podataka koje mu prezentuje tužilaštvo.

Zašto navedena procedura ne valja?

Pre svega, osnovna karakteristika u postupku procene da li da se hitna mera izrekne ili ne, je hitnost.

Hitna mera radi sprečavanja nasilja u porodici izriče se hitno, kada postoji neposredna opasnost od nasilja.

Nesporno je da se na opasnost od nasilja mora reagovati brzo i bez odlaganja. Međutim, hitnost u postupanju ima i svoje negativne strane – ograničeni vremenom, postupajući organi nisu u mogućnosti da na valjan način razmotre sve okolnosti konkretnog konflikta, pa ni da li se radi o stvarnoj opasnosti o nasilja, ili je prijava za nasilje lažna, motivisana nekim drugim razlozima podnosioca prijave.

U takvoj situaciji, svi postupajući organi idu linijom manjeg otpora – bolje da izreknem/produžim, nego ne, a što opet, u slučajevima lažnih prijavljivanja, rezutira negativnim posledicima po prijavljene, pa neretko i treća lica, članove porodice.

Isto toliko bitno, ako ne i više, neosnovanim prijavljivanjem gubi se razlika između pravih žrtava nasilja kojima je hitna pomoć zaista potrebna i lažnih, koji prijave podnese motivisane osvetom, imovinskim razlozima i slično.

Obirom da se radi o porodičnom nasilju, česti su slučajevi da za navode prijave nema nikavih dokaza (npr. konflikt bračnih drugova sa pretnjama nasiljem se odigrao u porodičnoj kući, bez svedoka i bez tragova nasilja u vidu razbijenog nameštaja ili telesnih povreda), čime je odgovornost za procenu postupajućih organa još veća, a rezultira još lakšem priklanjanju ovih organa da hitnu meru izreknu/produže.

Povod za ovaj tekst je životan: brak sada bivših bračnih drugova, dok je trajao, bio je opterećen nizom konflikata. Supruga je napustila zajednicu života i odselila se u drugu opštinu, udaljenu više od 50 kilometara, gde je zasnovala novu vanbračnu zajednicu, dok je suprug ostao da živi u porodičnoj kući sa zajedničkim maloletnim sinom, koji mu je dodeljen na samostalno vršenje roditeljskog prava. Bivši bračni drugovi vode imovinski postupak oko porodičine kuće u kojoj su zajedno živeli i čije pomoćne prostorije i dalje koriste zajednički. Više od godinu dana nakon razvoda, supruga prijavi bivšeg muža da joj je pretio, s tim da je prijava podneta dva dana nakon što je pretnja navodno izvršena. Zbog ranijih konflikata i postojanja imovinskog spora, policija mužu izriče meru zabrane kontaktiranja i prilaska i meru udaljenja iz stana, koju sud, na predlog tužilaštva, produžava za još 30 dana.

Ne ulazeći u osnovanost prijave, postavljaju se sledeća pitanja, na koje postupajući organi nisu dali odgovor, niti su se njima bavili:

Zašto je nasilje prijavljeno dva dana nakon što je navodno izvršeno, posebno uzimajući u obzir da od dana navodnog nasilja do dana prijave, konflikata između bivših bračnih drugova nije ni bilo. Hitne mere se izriču radi hitnog sprečavanja od neposredne opasnosti od nasilja, a ne kao sankcija za izvršeno nasilje, za šta postoji poseban postuak.

Na osnovu čega su postupajući organi utvrdili opasnost od nasilja – u prilogu osnovanosti prijave govori samo izjava podnosioca prijave, koja je bez izuzetka uvek subjektivna i pri čemu je centar za socijalni rad već konstatovao u svom zvaničnom izveštaju da su međusobni konflikti prestali prestankom bračne zajednice, više od godinu dana nakon podnošenja prijave.

Na kraju, zašto su izrečene obe mere – zabrana kontaktiranja i prilaska može biti razumljiva, ali privremeno udaljenje iz stana baš i ne.

Hitna mera privremenog udaljenja iz stana izriče se kada žrtva i nasilnik u tom stanu zajedno i žive, ili ga koriste. U ovom slučaju, navodni nasilnik je udaljen iz stana u kom živi sa maloletnim sinom, dok žrtva živi 50 kilometara dalje.

Pitanjem ko će se u periodu trajanja hitne mere starati o maloletnom sinu (jer je nasilnik udaljen iz stana, a žrtva živi daleko i u lošim odnosima je sa sinom), postupajući organi su jednostavno ignorisali, jer se odgovor na ovo pitanje nije uklapao u šablon postupanja i odlučivanja.

Kako je već rečeno, ovim tekstom se ne ulazi u osnovanost prijave konkretnog slučaja. Ovde je pretnji možda bilo, a možda i ne. Takođe, nesporno je da je žrtvama nasilja potrebno pomoći i da takva pomoć ne sme biti opterećena dugotrajnim procedurama, jer inače gubi smisao.

Sa druge strane, nužno je suštinski sagledavati sve okolnosti konkretnog slučaja i to ne samo prilikom odlučivanja da li će će hitne mere radi sprečavanja nasilja u porodoci izreći/produžiti ili ne, već i u izboru odgovarajuće hitne mere, kada za izricanje ima uslova.

Takođe je nužno uzeti u obzir posledice koje izrečene hitne mere izazivaju po ostale članove porodice, pre svega maloletnu decu.

Organi postupanja, na žalost, to ne čine. Opterećeni odgovornošću za pogrešnu procenu, hitne mere se masovno izriču, što za posledicu ima da se u nekim slučajevima nasilje zaista i spreči (praksa je pokazala da je to po pravilu kratkotrajan efekat), u nekim da neosnovanom prijavom bude pogođeno lice označeno kao nasilnik, a u nekim, kao u gore navedenom, da maloletno dete, na dan pisanja ovog teksta, samo spava u porodičnoj kući, a kuvanu hranu od oca označenog kao nasilnika preuzima na ulici.

Statistika broja izrečenih hitnih mera prethodno ne pokazuje. Ona služi za „busanje u grudi“ organa koji Zakona o sprečavanju nasilja u porodici primenjuju, iako svaki službenik policijske stanice zna da je stvarnost drugačija.

Nasilje u porodoci je i posle više od pet godina primene Zakona, i dalje na izuzetno visokom nivou.