Institut „neprilagođene vožnje“ poznaju i poznavali su svi zakoni Republike Srbije koji su regulisali bezbednost saobraćaja.

Važeći Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima propisuje obavezu učesnika u saobraćaju da svoju vožnju prilagodi uslovima u saobraćaju (poput vidljivosti, preglednosti, vremenskih prilikama, gustine saobraćaja i slično), tako da vozilo može blagovremeno da se zaustavi pred svakom preprekom koju u konkretnim okolnostima može da vidi ili predvidi.

Na prvi pogled, kako je obaveza prilagođavanja vožnje nesporna i nužna radi opšte bezbednosti, u ovoj obavezi učesnika u saobraćaju nema ništa sporno.

Ali, kao i u nizu drugih situacija koje zakon reguliše, ovaj institut u sudskoj praksi se primenjuje na način koji se gotovo graniči sa zloupotrebom, na štetu inače savesnih učesnika u saobraćaju kojima po pravilu izazivanje saobraćajne nezgode predstavlja izolovan incident u životu.

Zašto?

Saobraćajne nezgode su sastavni deo svakodnevice, sa lakšim ili težim posledicama.

Učesnici koji saobraćajnu nezgodu izazovu, pored obaveze naknade štete oštećenima u nezgodi, sankcionisani su i kaznenim pravom, krivičnim i prekršajnim sankcijama.

Krivični zakon Republike Srbije određuje više krivičnih dela iz oblasti saobraćaja, rangirajući ih, sa jedne strane, prema težini posledice (materijalna šteta i/ili nastupanje telesne povrede ili smrti) i sa druge strane, u zavisnosti da li je saobraćajna nezgoda izazvana umišljajno (laički namerno) ili iz nehata (laički iz nepažnje).

Kažnjavanje lica koja su saobraćajnu nezgodu izazvali namerno opravdana je, dok je pitanje krivične odgovornosti lica koja su nezgodu izazvala nepažnjom krajnje diskutabilna i već duži period otvorena tema, u smislu da li lica koja su nezgodu izazvala iz nehata treba krivično goniti, ili njihovu odgovornost treba ograničiti na obavezu naknade štete oštećenom, uz povećanju premiju osiguranja prilikom osiguranja od auto-odgovornosti – validni argumenti postoje na obe strane.

Međutim, nezavisno od toga da li je nezgoda izazvana namerno ili iz nepažnje, što je daleko češći slučaj, kao problem se javlja sledeće:

Suština bića krivičnog dela protiv bezbednosti saobraćaja ogleda se u kršenju određene norme propisane Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Drugim rečima, da bi krivično delo postojalo, pored posledice kako je gore izneto, nužno je da je do posledice došlo kršenjem konkretnog saobraćajnog propisa.

Npr., zbog prolasaka na crveno – što je zabranjeno, udarili ste vozilo koje je prolazilo na zeleno, pa je nastupila šteta.

Međutim, život je znatno komplikovaniji, usled čega dolazi do niza situacija gde krivca za saobraćajnu nezgodu nije tako lako identifikovati i u ovakvim situacijama organi gonjenja olako posežu za institutom neprilagođene vožnje.

Naime, kako nema jasnih merila kada je vožnja prilagođena, a kada ne, organi gonjenja u spornim situacijama po pravilu posežu za institutom neprilagođene vožnje.

Pored toga što se time krši jedno od osnovnih načela krivičnog prava – in dubio pro reo (u slučaju sumnje odlučivati u korist okrivljenog), okrivljeni dolazi u situciju da mu je odbrana u krivičnom postupku gotovo onemogućena.

Prethodno iz razloga što neprilagođena vožnja uslovima saobraćaja predstavlja, u konkretnim krivičnim postupcima, ne pravni standard, već subjektivni osećaj organa koji optužuje i organa koji po takvoj optužbi sudi.

Drugim rečima, umesto da tužilac dokazuje koji je konkretno saobraćajni propis povređen, on se poziva na institut neprilagođene vožnje, sa (opravdanim) očekivanjem da će njegov subjektivni zaključak prihvatiti i sud.

Time se teret dokazivanja, opet suprotno načelima krivičnog prava, prebacuje na okrivljenog, koji, da bi ishodovao oslobađajuću presudu, mora dokazati da je u konkretnoj situaciji predvideo buduću saobraćajnu situaciju i preduzeo sve što je bilo potrebno da do nezgode ne dođe, iako je opštepoznato da u saobraćaju ne zavisi sve od samo jednog učesnika.

Primer iz prakse: Vozač autobusa, noću, ulazeći na raskrsnicu sa putem koji ima prvenstvo prolaza, dva puta zaustavlja autobus – jednom ispred znaka Stop, drugi put pored samog znaka, te zajedno sa kondukterom proverava da li je ulazak u raskrsnicu bezbedan. Nakon stupanja u raskrsnicu, brzinom od 10 km/h, dolazi do kontakta sa neosvetljenim motociklistom koji pada, udara glavom u bankinu i na žalost, gine (ne direktno zbog siline kontakta sa autobusom, već usled nezgodnog pada). Tužilac protiv vozača autobusa pokreće krivični postupak optužujući ga za krivično delo protiv saobraćaja izvršeno iz nehata, zasnivajući optužbu na neprilagođenoj vožnji. U toku postupka, nakon izvršenog saobraćajnog veštačenja gde veštak utvrđuje da je u datim uslovima saobraćaja nailazak neosvetljenog motocikiste za vozača autobusa predstavljalo nepredvidivu situaciju, prvostepeni sud u dva navrata oslobađa odgovornosti vozača autobusa. Drugostepeni sud, nakon što je prvu oslobađajuću presudu ukinuo, posle druge oslobađajuće presude, ovu oslobađajuću presudu menja u osuđujuću, pozivom na neprilagođenu vožnju i navodom da su vozač i kondukter morali izaći iz autobusa (?!) i proveriti da li je bezbedno ući autobusom na raskrnicu. Drugostepeni sud je, naravno, izbegao da govori o tome da se konkretna saobraćajna situacija na raskrsnici može promeniti dok se vozač i kondukter vrate u autobus, te o posledicama koje bi nastale po saobraćaj uopšte kada bi svaki vozač, prilaskom na raskrsnicu sa putem sa prvenstvom prolaza, svoje vozilo prethodno zaustavio i izašao iz vozila, da utvrdi da li mu je nastavak puta moguć. Epilog: vozaču se izriče blaga uslovna osuda, iako je praksa da se vozačima koji izazovu saobraćajnu nezgodu sa smrtnom posledicom izriče efektivna kazna zatvora (po principu i vuk siti i ovce na broju).

Ovakvih primera ima mnogo.

Zbog toga, stav je da primenu instituta neprilagođene vožnje u krivičnom pravu treba tumačiti restriktivno, uz uzimanje u obzir konkretnih okolnosti pod kojima se saobraćajna nezgoda dogodila i uz određivanje preciznijih merila kojima bi se ovaj institut kvalifikovao.

U suprotnom i prema sadašnjem stanju stvari, apsolutno svaki učesnik u saobraćaju može biti oglašen krivično odgovornim, što svakako nije i ne sme da bude intencija krivičnog zakonodavstva.