Jedan od osnovnih uslova za donošenje zakonite i pravedne presude jeste pravilna ocena dokaza, izvedenih u postupku koji prethodi presuđenju.

Ocena izvedenih dokaza podrazumeva obavezu suda da prilikom donošenja odluke svaki dokaz (iskaz stranke, iskaz svedoka, pismenu dokumentaciju, veštačenje) savesno i pažljivo ceni i to kako pojedinačno, tako i u međusobnoj povezanosti, a sve u cilju pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, relevantnog za donošenje meritorne odluke.

Bez pažljive ocene dokaza, činjenice od značaja za presuđenje ne mogu biti validno utvrđene, što po pravilu rezultira nezakonitom i/ili nepravednom odlukom.

U našem pravnom sistemu važi načelo tzv. slobodne ocene dokaza, koje podrazumeva da je sud slobodan, u okvirima zakona, da u postupku izvedene dokaze prihvati ili ne prilikom formiranja činjenične građe, kao i da odluči da li će neki dokazni predlog uopšte izvoditi.

Ukoliko dokazni predlog odbije ili dokaz ne prihvati, obaveza je suda da u presudi valjano obrazloži zašto je neki dokazni predlog odbio ili izvedeni dokaz nije uzeo u obzir.

Shodno prethodnom, primena ovog načela od suštinskog je značaja za lica koja se radi zaštite obraćaju sudu, budući na njihovo nesporno pravo da im sud da jasne razloge za svoju odluku – zašto je presudio u korist ili protiv njih.

U poslednje vreme, u praksi pojedinih prekršajnih sudova i sudija prilikom donošenja presuda u postupcima zbog remećenja javnog reda i mira, ovo načelo je izgubilo gotovo svaki značaj.

Potrebno je imati u vidu da je prekršajni postupak kazneni postupak, gde činjenice od značaja za donošenje osuđujuće presude moraju biti utvrđene na jasan i nedvosmislen način, koji ne ostavlja sumnju da se konkretan događaj odigrao na drugačiji način od onog opisanog u osuđujućoj presudi, posebno imajući u vidu posledice takve presude na okrivljenog, kako neposredne u vidu kazne, tako i naknadne u vidu naknade štete, sankcija na radnom mestu i slično.

Prekršaji protiv javnog reda i mira po pravilu obuhvataju događaj u kom učestvuje više lica, koji se u prekršajnom postupku pojavljuju u procesnim položajima okrivljenog ili svedoka.

U postupcima po ovim prekršajima, opet po pravilu, ne postoje drugi dokazi koji bi potvrdili ili opovrgli da li se sporni događaj desio na način kako se to opisuje u zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka (retke su situacije da je događaj npr. snimljen ili na drugi način jasno dokumentovan).

Sve navedeno podrazumeva da sud u ovakvim postupcima činjeničnu građu za donošenje odluke o krivici okrivljenog temelji gotovo isključivo iskazima učesnika u događaju.

Iskazi ovih lica su gotovo uvek različiti, što je uzrokovano mešanjem objektivne reprodukcije spornog događaja i subjektivnih zaključaka, (ne)pristrasnošću lica koja iskaz daju, strahom od davanja iskaza pred sudom ili drugim razlozima.

U takvim uslovima, ocena dokaza, umesto da dođe do svog punog izražaja i bude primenjena u punom kapacitetu, od strane pojedinih sudija se ni ne primenjuje.

Umesto stvarne ocene dokaza, u presudama se za jedne iskaze  prekomerno upotrebljavaju kvalifikativi poput precizan, jasan, detaljan, odlučan, siguran i uverljiv, ne zato što ti iskazi zaista takvi i jesu, već isključivo za potrebe opravdanja sudske odluke.

U istom postupku i posledično prethodnom, za svaki iskaz koji ne prihvata, sud koristi isti princip u obrnutom smeru, tako da su svi ovakvi iskazi po automatizmu neprecizni, nejasni, neodlučni, nesigurni i neuverljivi.

Pri tome, u ovakvim presudama nema niti jednog konkretnog primera koji bi opravdao kvalifikative kojima sud karakteriše iskaze lica čiju dokaznu snagu ceni – zašto je jedan iskaz npr. uverljiv, a drugi ne, niti se oni mogu naći u spisima predmeta, obzirom da se za svaki iskaz sačinjava zapisnik o saslušanju lica koji takav iskaz daje.

Sve navedeno sa pozivom na načelo slobodne ocene dokaza.

Slobodno uverenje Suda prilikom ocene dokaza nije neograničeno.

Slobodno uvrenje prilikom ocene dokaza ne podrazumeva prosto nabrajanje što više pozitivnih atributa na strani iskaza koji sud prihvata i što više negativnih na strani iskaza koji ne prihvata, budući da se na takav način stvara privid brižljive ocene dokaza, dok suštinska ocena dokaza izostaje.

Što je najbitnije, činjenično stanje ostaje neutvrđeno, nužno rezultira donošenjem pogrešne odluke i u krajnjoj instanci, osudom nevinog lica.

Primer iz prakse:

U jednom prekršajnom predmetu, sud je izvršio suočenje dva lica čiji su iskazi bili suprotni.

Jedan od suočenih, u svega jednoj kratkoj rečenici prilikom suočenja, navodi da nije učestvovao u spornom događaju, dok drugi, isto tako kratko, govori da ovaj prvi jeste bio učesnik.

Ceneći iskaz prvog suočenog prilikom suočenja,  sud navodi da ga prihvata, jer je ovo lice: „ … na jasan i detaljan način opisao kako događaj i kako je do njega došlo uz navođenje konkretnih detalja sa lica mesta, realno opisujući događaj … „, dok za iskaz drugog suočenog navodi sve suprotno, iako u zapisniku o suočenju, osim dve kratke rečenice (nisam učestvovao – učestvovao si), nije konstatovano ništa više, a što bi eventualno potkrepilo ocenu suda o kvalitetu iskaza suočenih lica.

Ovakvo postupanje suda je tipičan primer potpunog izostanka ocene u postupku izvedenih dokaza, gde se ovlašćenje suda da slobodno ceni dokaze ne koristi u pravcu radi kojeg je zakon ovo ovlašćenje sudu i dao, već se svodi na puku prepisivačku formu, putem koje se, paušalnim ponavljanjem istovetnih fraza, pokušava opravdati izreka osuđujuće presude.

Nastavak i tolerisanje opisanog trenda, dovešće do situacije da će sud biti slobodan da unapred, već na samom početku postupka, osudi okrivljenog (zašto što mu okrivljeni nije simpatičan, zato što sudija poznaje oštećenog i slično), a da se ceo dokazni postupak, čiji je suštinski cilj jasno dokazivanje krivice okrivljenog, svede na zadovoljavanje puke forme, kakvim ovlašćenjem sud nikako ne sme da raspolaže.