Ugovor o doživotnom izdržavanju jeste dvostrano obavezan ugovor, gde se jedna strana – davalac izdržavanja obavezuje da drugu stranu – primaoca izdržavanja izdržava, da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani, dok se  druga strana – primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, kako je opredeljeno samim ugovorom.

Prethodno je osnovna definicija ugovora o doživotnom izdržavanju, koji može imati više varijacija.

Ugovor o doživotnom izdržavanju primarno je regulisan Zakonom o nasleđivanju (ZN), dok se na sve ono što nije regulisano ZN-om, primenjuje Zakon o obligacionim odnosima (ZOO).

Kao i svaki drugi ugovor, i ugovor o doživotnom izdržavanju podložan je raskidu, iz različitih razloga.

Osnovna posledica raskida u slučaju ugovora o doživotnom izdržavanju jeste da se davalac izdržavanja oslobađa obaveze daljeg izdržavanja primaoca izdržavanja, a primalac obaveze da se na davaoca, posle smrti primaoca, prenese u svojinu imovina primaoca, uz dodatnu obavezu primaoca izdržavanja da davaocu izdržavanja isplati odgovarajuću naknadu za izdržavanje izvršeno u periodu od zaključenja ugovora do njegovog raskida.

Samo davanje izdržavanja može se izvršavati u zajedničkom domaćinstvu, kod davaoca izdržavanja, ili češće, kod primaoca izdržavanja.

U slučaju da se ugovori izdržavanje u zajedničkom domaćinstvu primaoca izdržavanja, kao problem raskida javlja se sledeće:

Kako je rečeno, raskidom ugovora davalac izdržavanja se oslobađa obaveze daljeg izdržavanja primaoca izdržavanja.

Raskidom ugovora, prestaje osnov davaoca izdržavanja da živi u kući primaoca izdržavanja i mora se iseliti.

Sa druge strane, primalac izdržavanja je dužan da plati naknadu za izdržavanje dato u periodu od zaključenja ugovora do njegovog raskida.

Za razliku od samog raskida, pitanje utvrđivanja visine naknade koju bi primalac izdržavanja bio dužan platiti davaocu je složeno i dugotrajno.

Ovo posebno imajući u vidu da do raskida najčešće dolazi usled poremećenih odnosa ugovornih strana i da u takvoj situaciji davalac izdržavanja po pravilu traži više nego što mu realno pripada na ime datog izdržavanja, dok primalac, opet po pravilu, nastoji da ovu svoju obavezu isplate što više umanji, a što sve zajedno uzrokuje sudski postupak znatno dužeg trajanja od postupka samog raskida.

U praktičnom smislu, raskidom ugovora davalac izdržavanja mora odmah da se iseli iz kuće primaoca izdržavanja, dok primalac izdržavanja mora da plati naknadu davaocu tek po okončanju dugačkog sudskog postupka.

Pri tome, primalac izdržavanja je slobodan da odmah po raskidu ugovora zaključi novi ugovor o doživotnom izdržavanju, čime se položaj davaoca dodatno otežava, budući da mu se umanjuju šanse da svoju naknadu naplati od primaoca, iz prostog razloga što je primalac izdržavanja svoju imovinu u međuvremeno ustupio novom davaocu izdržavanja (ili poklonio, prodao ili na drugi način otuđio).

Rešenje su, sve do nedavno, nudili članovi 122. i 132. ZOO-a, kojima je propisano da se u slučaju raskida ugovora, ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, prema kojim pravilima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, te da ako na sudu jedna strana istakne da nije dužna ispuniti svoju obavezu dok i druga strana ne ispuni svoju, sud će joj naložiti da ispuni svoju obavezu kad i druga strana ispuni svoju.

U konkretnom slučaju, davalac izdržavanja nije dužan vratiti posed kuće primaocu izdržavanja, sve dok primalac izdržavanja ne isplati davaocu naknadu za dato izdržavanje.

U ovom pravcu izjašnjavala se i sudska praksa u nizu sudskih odluka, bez izuzetka.

Kako je rečeno, sve do nedavno.

U jednom sudskom predmetu, pravo davaoca na naknadu utvrđeno je pravosnažnom sudskom odlukom.

Po donošenju ove odluke, primalac izdržavanja je u drugom sudskom postupku tražio iseljenje davaoca izdržavanja iz kuće. U ovom postupku, davalac izdržavanja je istakao da nije dužan da se iseli iz kuće sve dok mu primalac ne isplati naknadu utvrđenu prvom sudskom odlukom, pozivajući se na članove 122. i 132. ZOO-a.

Rešavajući po žalbi u drugom sudskom postupku, Apelacioni sud Novi Sad pravi, na žalost sada već uobičajenu akrobaciju (o zarazi neujednačene sudske prakse već je pisano u tekstu “Invazija sudske prakse”) i zauzima stav da je davalac izdržavanja dužan da se odmah iseli, bez obzira što mu naknada nije isplaćenai nezavisno od vremena isplate ove naknade.

Apelacioni sud se u ovoj odluci poziva na zakonsko pravo primaoca izdržavanja da kao vlasnik kuće zahteva i dobije iseljenje svakog lica, ignorišući isto tako zakonsko pravo davaoca da za dato izdržavanje bude isplaćen od primaoca, istovremeno sa iseljenjem.

U nemogućnosti da direktno navede da je dosadašnja ujednačena sudska praksa za  njega neprihvatljiva, Apelacioni sud izvodi konstrukciju da se pravo primaoca da se davalc iseli temelji na zakonu, a pravo davaoca da mu primalac isplati naknadu na presudi, što je nonsens, jer je i zakonsko pravo primaoca konkretizovano kroz presudu, kao što i pravo davaoca, priznato presudom, ima osnov u zakonu (presuda se donosi na osnovu zakona).

U želji da opravda ovakav stav, Apelacioni sud ide i dalje, pa navodi da pravo primaoca da zahteva iseljenje davaoca i pravo davaoca da bude isplaćen za dato izdržavanja, nemaju utemeljenje u istom ugovoru, odn. u istom raskidu tog ugovora (?), već je prvo zakonsko pravo (iako konkretizovano presudom), a drugo je pravo iz sudske presude (koja presuda očigledno, a prateći tok misli Apelacionog suda u ovom slučaju, nije utemeljena ni u zakonu, ni u ugovoru i njegovom raskidu, već je doneta i egzistira samostalno, valjda kao metafizička kategorija).

Znači, povodom istog raskida istog ugovora, gde su sudskim presudama konkretizovane obaveze primaoca i davaoca izdržavanja, za Apelacioni sud je jedna obaveza izvorno zakonska, a druga ne, pa nema mesta istovremenom izvršenju obaveze.

Sve navedeno, kao još jedan prilog opštem pravosudnom haosu.