U nekoliko tekstova pre ovog, ukazivao sam na sve lošije pravno normiranje zakonodavca, kako prilikom donošenja novih propisa, tako i prilikom izmene postojećih.

Brzina donošenja ili izmene propisa, bez ozbiljnije provere samog teksta propisa koji se donosi/menja i bez analize efektata zakonodavne aktivnosti, sa gotovo uvek kratkoročnim i često populističkim ciljevima, dovodi do niza negativnih posledica po građane, na koje se takvi propisi odnose.

Povod za ovaj tekst jeste jesu zadnje izmene Krivičnog zakonika po pitanju ustanove povrata, prema kojima, pored toga što je individualizacija krivične sankcije znatno ograničena, u određenim situacijama može doći do slučaja da lice koje je više puta ranije vršilo krivična dela, prođe povoljnije u postupku u kom mu se sudi za novo krivično delo, u odnosu na lice koje je ranije izvršilo samo jedno krivično delo.

Elementarna logika, kako pravna, tako i prosta životna, nalaže zaključak da država, u slučaju da sudi dvoma licima za krivično delo npr. prevare, strože mora kazniti ono lice koje je ranije više puta vršilo krivična dela prevare, od onog koji je, pre aktuelnog suđenja, krivično delo prevare izvršilo samo jednom.

Prema važećem Krivičnom zakoniku to ne mora biti slučaj, odn. može biti i obrnuto.

Povrat u krivično-pravnom smislu, najuopštenije, podrazumeva ponovno izvršenje krivičnog dela od strane lica koji je ranije već izvršilo krivično delo (za koje je i osuđen, jer bi se u suprotnom radilo o sticaju).

Do 30.11.2019.god., Krivični zakonik je tzv. povratnike, tretirao na sledeći način:

„Kad sud odmerava kaznu učiniocu za krivično delo koje je učinio posle izdržane, oproštene ili zastarele kazne ili oslobođenja od kazne, po proteku roka za opozivanje uslovne osude ili posle izrečene sudske opomene, može tu okolnost uzeti kao otežavajuću, ceneći pri tom posebno težinu ranije učinjenog krivičnog dela, da li je ranije delo iste vrste kao i novo delo, da li su oba dela učinjena iz istih pobuda, okolnosti pod kojima su dela učinjena i koliko je vremena proteklo od ranije osude, odnosno od izrečene, oproštene ili zastarele kazne, oslobođenja od kazne, od proteka roka za opozivanje ranije uslovne osude ili od izrečene sudske opomene.“

Iz ovakve zakonske formulacije, prolazilazila je mogućnost (ne i obaveza) Suda, da ranije izvršenje jednog ili više krivičnih dela, tretira kao otežavajuću okolnost prilikom izricanja sankcije za novoizvršeno krivično delo, uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti (težinu ranije učinjenog krivičnog dela, istovrsnost ranijeg i novoizvršnog dela, pobude prilikom vršenja dela, okolnosti pod kojima su ona učinjena, protek vremena od ranije osude, odn. izržane sankcije u opdnosu na vreme izvršenja novog dela i donošenja presude za novog krivično delo).

Ovakva formulacija davala je mogućnost sudovima da izvrše potpunu individualizaciju kazne koju izriču učiniocu za novo krivično delo, tj. mogućnost da krivičnu sankciju prilagode konkretnom učiniocu i konkretnom krivičnom delu, a bez čega svrha specijalne i generalne prevencije ne bi bila ostvarena (npr. nije isto ukoliko neko izvrši dve krađe da bi se prehranio, u odnosu na situaciju kada neko izvrši dve krađe da bi se bogatio).

Izmenama Krivičnog zakona koje se primenjuju počev od 1.12.2019.god., ova mogućnost, od ogromnog značaja za prevenciju kriminaliteta, isključena je.

Naime, izmenama Krivičnog zakonika koje se primenjuju od 1.12.2019.god., zakonodavac uvodi razliku između običnog (ranije izvršeno delo) i višestrukog povrata (ranije izvršeno više dela), ali na prilično nespretan način. Ova razlika je i ranije postojala u teoriji i praksi sudova, ali način na koji je formalizovana kroz izmene Krivičnog zakonika, dovešće do potpuno nerazumljivih situacija.

Umesto ranije jedinstvene formulacije povrata, izmenama Krivičnog zakonika se uvode dve nove i to za obični povrat:

 “Ako je učinilac krivičnog dela učinjenog sa umišljajem ranije osuđen za umišljajno krivično delo, sud će tu okolnost uzeti kao otežavajuću, ako od ranije osude ili izdržane kazne nije proteklo pet godina.

 U slučaju iz stava 1. ovog člana, sud ne može izreći kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne, izuzev ako zakon predviđa da se kazna može ublažiti ili ako zakon predviđa da se učinilac može osloboditi od kazne, a sud ga ne oslobodi od kazne.”

dok u odnosu na višestruki povrat nova formulacija glasi:

“Za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, sud će izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne, pod sledećim uslovima:

 1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu;

 2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.”

Prema citiranim izmenama, za obični povrat:

U slučaju ako je učinilac krivičnog dela učinjenog sa umišljajem (npr. prevara) ranije već osuđen za krivično delo izvršeno sa umišljajem, bez obzira o kom ranijem krivičnom delu i sankciji se radi, ova okolnost se obavezno uzima kao otežavajuća, pod uslovom da od ranije osude ili izdržane kazne nije proteklo pet godina. U ovom slučaju, imperativna je i zabrana Sudu da izvršiocu dela ublaži kaznu ispod granice propisane zakonom, uz propisane izuzetke.

Konkretno, lice kom se sudi za krivično delo prevare, ukoliko od ranije osude ili izdržane kazne za umišljajno krivično delo nije prošlo pet godina, može dobiti minimalno šest meseci zatvora, budući da je za krivično delo prevare propisana kazna od šest mesei do pet godina zatvora.

Kada se ne bi radilo o povratniku, moguće je da se kazna umanjuje sve do trideset dana zatvora.

Na istom primeru prevare za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina zatvora, višestruki povratnik bi prošao znatno gore, tj. dobio bi minimalno iznad dve godine i šest meseci zatvora, pod uslovom da je najmanje dva puta ranije osuđen za umišljajno krivično delo na kaznu zatvora od najmanje jedne godine i da nije prošlo pet godina od dana izdržane prethodne (ili prethodnih) kazni.

Iako nije tema ovog teksta, ukazujem da u delu formulacije uslova za višestruki povrat, koja glasi: “ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu”, ostaje nejasno da li zakonodavac misli na:

• dve kazne zatvora od po najmanje godinu dana,
• ili je dovoljno da postoji samo jedna osuda od najmanje godinu dana (jer se koristi množina: “dva puta osuđen” i jednina “na kaznu zatvora od najmanje jedne godine”). U ovom slučaju, višestruki povratnik bi bilo i lice koje je ranije osuđeno jednom osudom na kaznu zavora od najmanje godinu dana i drugi put, kada mu je izrečena sudska opomena, što nije prihvatljivo, budući da se pri ovakvom tumačenju višestrukim povratnikom ne bi smatralo lice koje je više puta osuđivano na kazne zatvora ali sve ispod godinu dana – ovo lice bi bilo samo običan povratnik,
• ili i na slučajeve kada dođe do spajanja kazni – učinilac je za jedno ranije delo dobio kaznu zatvora od osam meseci, a za drugo ranije izvršeno delo šest meseci, pa mu je u postupku za izricanje jedinstvene kazne zatvora izrečena jedinstvena kazna zatvora od jedne godine, za oba ranije izvršena dela (međutim, ovde bi se moglo tumačiti da se sada radi o jednoj osudi, pa uslov za postojanje dve osude ne bi bio ispunjen).

Dalje:

Obični povratnik, kome se sada sudi za krivično delo prevare, pre četiri godine i šest meseci je osuđen za krivično delo nedavanja izdržavanja.

Višestruki povratnik, kome se sada sudi za krivično delo prevare, ranije je bio više puta osuđivan za krivično delo nedavanja izdržavanja, više krivičnih dela nanošenja teških telesnih povreda i za krivično delo zloupotrebe službenog položaja, ali je sve kazne koje su mu izrečene za ta ranije krivična dela izdržao pre više od pet godina.

U takvoj situaciji, umesto da ostavi slobodu sudu da individualizaciju kazne izvrši prema ranijem rešenju, zakonodavac ograničava sud tako što ga:

U odnosu na običnog povratnika, obavezuje da mu izrekne kaznu od šest meseci zatvora, dok u odnosu na višestrukog povratnika, sudu ne nameće takva ograničenja, što bi značilo da bi višestruki povratnik mogao dobiti uslovnu osudu, ili novčanu kaznu, tj. proći neuporedivo bolje od običnog povratnika iz gornjeg primera.

Postoje tumačenja da bi se izlaz iz nelogičnih situacija mogao nalaziti u delu forumlacije kod običnog povratnika koji glasi: “…. sud ne može izreći kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne, izuzev ako zakon predviđa da se kazna može ublažiti ili ako zakon predviđa da se učinilac može osloboditi od kazne, a sud ga ne oslobodi od kazne”, budući da Krivični zakonik poznaje mogućnosti ublažavanja gotovo svih propisanih kazni ispod posebnog minimuma i da zabrana, pored taksativno pobrojanih krivičnih dela, postoji i u slučaju kada je lice već osuđivano za isto ili istovrsno krivično delo, ali će tek sudska praksa dati odgovor na ovo pitanje.

Osnovna prepreka ovom tumačenju jeste pitanje iz kog razloga se onda pristupilo izmeni definicije povrata na način kako je to urađeno izmenama iz 2019.god., kada bi neuporedivo lakše, jasnije i preciznije bilo samo odrediti da ranije izvršeno delo obavezno predstavlja otežavajuću okolnost, umeste fakultativne mogućnosti, kako je to do ovih izmena bio slučaj.

Inače, obrazloženje predloga spornih izmena uopšte ne spominje mogućnosti ublažavanja kod običnog povrata.

Jedan od primera lošeg zakonodavnog rešenja jeste i situacija u kojoj višestruki povratnik dobrovoljno odustaje od izvršenja dela, što inače predstavlja osnov za oslobođenje od kazne. Prema sadašnjem rešenju, ukoliko višestruki povratnik odustane od izvršenja dela, njemu se svakako izriče više od polovine propisane kazne, što je neprihvatljivo. Isto važi i za slučajeve prekoračenja nužne odbrane, krajnje nužde, u slučaju primene odredbi o pravnoj zabludi itd., čime odredbe o višestrukom poaratu derogiraju niz osnovnih odredbi Krivičnog zakonika kome i same pripadaju i treba da čine celinu.

Jednom rečju, umesto da izmene Krivičnog zakonike doprinesu njegovoj dodatnoj preciznosti, ponovo se lopta prebacuje na tumačenja sudova i sudsku praksu, koja se ranije sporo formirala, a sada toliko brzo da je praktično izgubila svaki značaj. Ako u nekoj oblasti prava postoji potreba za preciznim formulacijama (a imperativ je da postoji u svim), onda je to u oblasti krivičnog prava, obzirom na težinu posledica ishoda krivičnog postupka. Umesto toga, teži se na zadovoljavanju dnevno-političkih potreba u cilju propagiranja borbe protiv kriminala, a sa rezultatom ravnim nuli, ako ne i gore.

Ograničavanje individualizacije kazne, kao i nejasnoće opisane u ovom tekstu (ne i jedine), rezultirala su inicijativom za izmenu odredbi o višestrukom povratu (krivična odeljenja Apelacionih sudova u Nišu, Kragujevcu i Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, profesori Pravnog fakkulteta u Beogradu dr Milan Škulić i dr Đorđe Ignjatović).