Važeći Zakon o javnom redu i miru (Službeni glasnik RS br. 6/2016 i 24/2018) stupio je na snagu 5.2.2016.god., dok je 2018.god. izvršena izmena ovog Zakona, povećanjem raspona novčane kazne za prekršaj paljenja pirotehničkih proizvoda ili pucanja.

Ovaj Zakon stavio je van snage prethodno važeći Zakon o javnom redu i miru, donet još 1992.god., više puta menjan tokom godina svog važenja.

Prema aktuelnom Zakonu o javnom redu i miru, javnim redom i mirom smatra se usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mestu, dok se javnim mestom smatra prostor dostupan neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova.

Javnim mestom smatra se i mesto koje inače nije javno, pod uslovom da je takvo mesto dostupno pogledu ili čujnosti sa javnog mesta ili je posledica nastupila na javnom mestu.

U odnosu na prethodno važeći Zakon o javnom redu i miru, definicija javnog reda i mira ostala je suštinski neizmenjena.

Međutim, za razliku od prethodno važećeg Zakona, koji prekršaje protiv javnog reda i mira nije definisao, prema važećem Zakonu o javnom redu i miru, prekršaji protiv javnog reda i mira jesu protivpravna dela kojima se na javnom mestu ugrožava ili narušava javni red i mir, stvara uznemirenje ili ugrožava sigurnost građana, ometa kretanje građana na javnim mestima ili ostvarivanje njihovih prava i sloboda, vređa moral, ugrožava opšta sigurnost imovine, vređaju ili ometaju službena lica ili se na drugi način narušava javni red i mir.

Navedeno određenje prekršaja protiv javnog reda i mira, jedna je od osnovnih razlika između aktuelnog i prethodno važećeg Zakona o javnom redu i miru.

Naime, prema famoznom čl. 6 prethodno važećeg Zakona o javnom redu i miru, za prekršaj se kažnjavalo lice koje svađom ili vikom remeti javni red i mir ili ugrožava bezbednost građana, koje ugrožava sigurnost drugog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica i koje vređanjem ili zloupotrebom drugog, vršenjem nasilja nad drugim, izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj, ugrožava spokojstvo građana ili remeti javni red i mir.

Ovaj prekršaj je u važećem Zakonu o javnom redu i miru podeljen na tri, tako da se za prekršaj kažnjava lice koje svađom ili vikom narušava javni red i mir ili stvara uznemirenje građana, koje nepristojnim, drskim ili bezobzirnim ponašanjem narušava javni red i mir ili ugrožava imovinu ili vređa moral građana, koje vređanjem drugog ili vršenjem nasilja nad drugim ili pretnjom narušava javni red i mir i koje izazivanjem tuče ili učestvovanjem u njoj narušava javni red i mir.

Iako su radnje izvršenja prekršaja sadržinski gotovo iste po starom i novom Zakonu, postoji jedna bitna razlika – po novom Zakonu o javnom redu i miru, radnja ovih prekršaja mora bi izvršena na javnom mestu.

Ukoliko to nije slučaj, ne postoji prekršaj i okrivljeni se u prekršajnom postupku mora osloboditi odgovornosti.

Kako je izneto, praktično postoje dve kategorije javnog mesta – javno mesto kao prostor dostupan neodređenom broju lica čiji identitet nije unapred određen, pod istim uslovima ili bez posebnih uslova (ulica, trg, sportska hala i sl.), i mesto koje po prethodnoj definiciji nije javno (kuća, stan i sl.), ali je dostupno pogledu ili čujnosti sa javnog mesta ili je posledica nastupila na javnom mestu.

I tu počinju problemi.

Nije ništa sporno ukoliko je radnja prekršaja izvršena na javnom mestu.

Nije ništa sporno ni ukoliko je radnja prekršaja izvršena na mestu koje nije javno, ali je posledica nastupila na javnom mestu, budući da se suštinski radi o istim pravnim situacijama.

Problem nastaje u situaciji kada je prekršaj izvršen, primera radi, u privatnom stanu/kući.

Privatan stan nije javno mesto, ali se, u smislu Zakona o javnom redu i miru, može smatrati takvim pod uslovom da je dostupan pogledu ili čujnosti sa javnog mesta.

Međutim, iako su u ovom pravcu već donošene sudske odluke koje konkretizuju standard dostupnosti pogledu ili čujnosti, praksa u postupanju prekršajnih sudova i dalje luta.

Tako, može se reći da prekršaj postoji ukoliko je do tuče došlo u sobi čiji je prozor sa ulične strane bio otvoren, jer iako se soba nalazi u privatnom stanu, otvoren ulični prozor dovodi do vidljivosti i čujnosti sa javnog mesta (ulice).

Međutim, nerešeno je šta ukoliko je bio otvoren prozor sa dvorišne strane, a ne prema ulici, a kod privatnog stana u koji se ulazi preko dvorišta.

Ispravan stav bio bio da ovde prekršaja nema, jer nedostaje bitan uslov – nema čujnosti ili vidljivosti sa javnog mesta.

Ili, ukoliko je do tuče došlo u privatnom dvorištu, ograđenom dva metra visokim čvrstim zidom, na pedeset metara od ulice.

Ni ovde prekršaj ne bi smeo da postoji, budući da se privatno dvorište nije javno mesto, zbog postojanja visokog zida sa ulične strane mesto sukoba nije vidljivo sa javnog mesta, a zbog udaljenosti mesta prekršaja od javnog mesta nema ni čujnosti sa javnog mesta.

Radi pravilne ocene pitanja postojanja čujnosti i dostupnosti pogledu, ove okolnosti moraju se utvrđivati – dokazivati u svakom konkretnom slučaju.

Teret dokazivanja je na strani podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka za prekršaje protiv javnog reda i mira – policije, a na sudu je da utvrdi da li je postojanje vidljivosti ili čujnosti sa javnog mesta dokazano ili ne.

Postupanje policije i prvostepenih prekršajnih sudova u dobrom delu ne ide u ovom pravcu.

Policija je rešenje našla tako što u svoje zahteve za pokretanje prekršajnog postupka samo dodala da je mesto prekršaja “dostupno pogledu i čujnosti”, ne nudeći bilo kakve dokaze ili argumente u ovom pravcu.

Policijski službenik koji se po tako podnetom zahtevu saslušava na okolnosti mesta prekršaja, po pravilu izjavi da ovo mesto jeste dostupno pogledu ili čujnosti, ne dajući razloge za takav svoj stav.

Iz navedenog proizilazi da se radi o prostom subjektivnom i pri tome ničim potkrepljenom zaključku, što je jedna od najopasnijih stvari za pravillno rešavanje u sudskom postupku.

Prvostepeni prekršajni sudovi se, po inerciji proistekloj iz višedecenijske primene prethodno važećeg Zakona o javnom redu i miru koji nije pravio razliku da li je prekršaj izvršen na javnom mestu ili ne, kao i navici da je podnosilac zahteva, pogotovo ako se radi o policiji ili inspekcijskom organima, u pravu, ni ne upuštaju puno u utvrđivanje ove okolnosti, ili pitanje postojanja dostupnosti mesta čujnosti ili pogledu tumače tako široko, da razlika koju Zakon o javnom redu i miru pravi između javnog i mesta koje to nije, praktično brišu.

Tako, za pojedine prekršajne sudije, već teorijska mogućnost da neko čuje svađu u privatnom stanu koji nema prozore ili duge otvore sa ulične strane, ili vidi šta se dešava u zadnjem delu privatnog dvorišta preko ulične ograde visine dva metra, dovoljna je za zaključak da se radi o mestu dostupnom pogledu i čujnosti, dakle o javnom mestu.

Naravno, ovakvi zaključci u osuđujućoj presudi po pravilu nisu praćeni razlozima kako je to sud utvrdio (navodi se da je dvorište ograđeno dvometarskim zidom dostupno vidljivosti sa javnog mesta, ali se ne navodi kako je ta vidljivost sa ulice uopšte moguća, osim iz vazduha, npr. dronom, ili u slučaju da su svi prolaznici ulicom višlji od dva metra i pod uslovom da od uličnog zida do mesta sukoba nema nikakvih prepreka u vidu dodatnih ograda, stambenih ili pomoćnih objekata ili sl.)

Prekršajni postupak je kazneni postupak, gde sve činjenice od značaja za donošenje osuđujuće presude moraju biti utvrđene na jasan i nedvosmislen način.

U prekršajnom postupku važi pretpostavka nevinosti, praćena pravilom da je teret dokazivanja na strani podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka (koji mora dokazati da je okrivljeni kriv, a ne da okrivljeni dokazuje da je nevin), te pravilom in dubio pro reo – u slučaju sumnje presuditi u korist okrivljenog, što znači da ukoliko bitne činjenice nisu dokazane na jasan i izvestan način, lice protiv koga se prekršajni postupak vodi ne može biti oglašeno krivim.

Na žalost, praksa sudova, posebno prekršajnih, potpuno je suprotna – prijavljeni se u najvećem broju slučajeva u startu smatra krivim i na njemu leži teret dokazivanja da je nevin, podnosilac zahteva je po pravilu u pravu bez obzira na ponuđene dokaze, a u slučaju sumnje o postojanju krivice, donosi se osuđujuća presuda.

U skladu sa navedenim razumljivo je onda i preširoko tumačenje instituta javnog mesta kod prekršaja protiv javnog reda i mira.

Razumljivo, ali nezakonito i nedozvoljeno, budući da su sudovi dužni da, posebno u kaznenim postupcima, primenjuju zakon upravo onako kako on glasi i bez slobodnih interptretacija, a da evenutalnim prazninama zakonskih normi daju sadržaja u skladu sa osnovnim načelima takvog zakona i cilju zbog kog je takav zakon donet.