U javnosti se često, kada se govori o krivičnim delima i kriminalitetu, mešaju instituti pritvora i zatvora. Radi se o zakonski dve potpuno različite kategorije, sa različitim ciljevima.

Iako se i pritvor i zatvor sastoje u lišenju slobode, osnovna razlika je sledeća:

Zatvor predstavlja krivičnu sankciju, kaznu za izvršeno krivično delo, koja se izriče po sprovedenom krivičnom postupku i nakon što se utvrdi da krivica lica za izvršeno krivično delo.

Pritvor nije ni sankcija ni kazna, već mera da se u krivičnom postupku i radi njegovog nesmetanog toka, obezbedi prisustvo lica kom se sudi.

Mera pritvora može se izreći praktično odmah na početku krivičnog postupka i može trajati, u nekim situacijama, toliko da se odmah po okončanju postupka, pretvori u kaznu zatvora.

Međutim, za razliku od situacije kada se krivični postupak pravosnažno okonča, u kojoj situaciji je lice kom se sudi pravosnažno krivo za izvršeno krivično delo, mera pritvora se određuje prema licu kog štiti pretpostavka nevinosti.

Pretpostavka nevinosti podrzumeva da se lice kom se sudi smatra nevinim, sve dok se ne dokaže suprotno.

Jednom rečju, mera pritvora, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva lica kom se sudi u krivičnom postupku, obzirom da se sastoji u lišenju slobode, određuje se se nevinom licu, tj. licu za koga još nije pravosnažno utvrđeno da je krivo za izvršeno delo.

Sve dok osđujuća presuda ne postane pravosnažna, takvo lice je nevino, nije krivo, već samo sumnjivo (u manjoj ili većoj meri) da je izvršilac krivičnog dela povodom kog se vodi krivični postupak.

Upravo iz razloga što Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) predviđa mogućnost određivanja lišenja slobode licu koji je nevino, prilikom određivanja mere pritvora trebalo bi postupati sa najvećom mogućom pažnjom, a ako se pritvor i odredi, obrazloženje takve sudske odluke moralo bi sadržati jasne i validne razloge za lišenje slobode takvog lica.

Prethodno tim pre što ZKP pored mere pritvora poznaje i druge mere za obezbeđenje prisustva lica kom se sudi, sve blaže od mere pritvora, poput dovođenja, zabrane napuštanja boravišta ili zabrane napuštanja stana, te bi odluka o određivanju pritvora morala sadržati i razloge zašto se određuje pritvor kao najteža mera, a ne neka od drugih blažih mera.

U praksi, situacija sa određivanjem, pa posledično i sa trajanjem pritvora, nije onakava kakva bi po ZKP-u trebala da bude.

Pre svega, ZKP poznaje dve osnovne vrste krivičnog postupka – redovni i skraćeni, kao posebni u odnosu na redovan postupak.

Redovan postupak vodi se za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko osam godina, dok se skraćeni postupak vodi za sva ostala krivična dela (za dela gde je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina).

Imajući u vidu propisane kazne za krivična dela u našem Krivičnom zakoniku, gruba procena je da je za 80% krivičnih dela propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina.

Ovakva dela se i vrše mnogo češće od krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora preko osam godina (krađe se vrše mnogo češće od ubistava), pa proizilazi da se posebni skraćeni postupak, kao izuzetak od redovnog, u stvari redovan i obrnuto, što je poseban pravni nonsens.

U redovnom postuku, pritvor se može odrediti u sledećim situacijama:

1. ako se lice kom se sudi krije, ili se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva;
2. ako postoje okolnosti koje ukazuju da će lice kom se sudi uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze, ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače;
3. ako osobite okolnosti ukazuju da će lice kom se sudi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili učiniti krivično delo kojim preti;
4. ako je za krivično delo za koje se licu sudi propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja, ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U skraćenom postupku, pritvor se može odrediti protiv lica iz razloga prethodno označenih pod tačkama  1) do 3), ili ako je mu je izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Kako je već izneto, sa određivanjem pritvora nužno je biti naročito pažljiv i oprezan, te u slučaju da se pritvor odredi, takva odluka mora biti jasno i detaljno obrazložena, da ne ostavlja sumnju da li je pritvor trebao da bude određen ili ne, ili se umesto pritvora mogla odrediti neka blaža mera.

Odredbe ZKP-a koje pritvor regulišu moraju se tumačiti krajnje restriktivno i u korist lica kom se sudi (zbog pretpostavke nevinosti, odn. okolnosti da pritvorom lišava slobode još uvek nevino lice, čija krivica nije pravosnažno dokazana).

Međutim, praksa sudova pokazuje znatno drugačiju situaciju.

Prvo, sudovi po pravilu prihvataju predlog tužilaštava da se pritvor odredi, ne upuštajući se previše u osnovanost takvog predloga, odn. u utvrđivanje uslova za određivanje mere pritvora.

Posledično, tužilaštva i policija (naravno ne svi), upoznati sa takvom praksom sudova, meru pritvora koriste za nedozvoljene ciljeve, uslovljavajući lice da će, ukoliko ne prizna da je izvršio delo za koje je sumnjiv, protiv njega tražiti da se odredi pritvor.

Sudovi, kada dobiju predlog za određivanje pritvora, pored toga što se ne upuštaju u osnovanost takvog predloga, ne upuštaju se u dovoljnoj meri ni u obrazloženje odluke kojom pritvor određuju.

Često se takve odluke sastoje od svega nekoliko rečenica, po pravilu lišenih stvarnog sadržaja, gde se konstatuju svega dve stvari – po kom osnovu se pritvor određuje (opasnost od bekstva, ili opasnost od uticaja na svedoke ili sl.) i zaključak suda da takav osnov postoji, bez davanja razloga na osnovu čega i kako je sud do takvog zakljuka došao.

Primera radi, u slučaju određivanja pritvora iz razloga što se lice kom se sudi krije, ili zato što očigledno izbegava da dođe na glavni pretres, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, za sudove je često okolnost da neko lice koje nije promenilo adresu u ličnoj karti, ili otišlo da radi u inostranstvo a to nije prijavilo, dovoljno za zaključak da se radi o licu koje se krije, ili koje očigledno izbegava da dođe na glavni pretres.

U ovom delu, pored toga što je jasno da se propust da lice registruje promenu prebivališta ne može izjednačavati sa skrivanjem, sudovi često i svesno izbegavaju da se bave kvalifikatornim okolnostima koje nužno moraju postojati da bi se pritvor odredio.

U gornjem primeru, nije dovoljno da neko lice izbegava da dođe na glavni pretres, već takvo izbegavanje mora da bude i “očigledno”.

U  slučaju kada se pritvor određuje jer osobite okolnosti ukazuju da će lice kom se sudi ometati postupak uticanjem na svedoke, ovaj pritvorski osnov se najčešće obrazlaže prostim navodom da lice kom se sudi nije priznalo izvršenje krivičnog dela i da je zbog toga potrebno saslušavati svedoke, na koje lice može uticati ako ostane na slobodi.

Nesporno je da lice na slobodi može uticati na svedoke u svakom slučaju, na različite načine i različitim intenzitetom (np. u slučaju nasilja u porodici, jasno je da će posle izvršenog dela, lica koja su učestvovala u događaju pričati o njemu, budući da se radi o članovima porodice), u kojoj situaciji se bukvalno protiv svakog lica može odrediti pritvor.

Upravo zbog toga, ZKP traži da postoje “osobite okolnosti” koje ukazuju da će uticaja na svedoke biti (nije dovoljno da postoji samo prosta mogućnost uticaja). Utvrđivanjem i obrazlaganjem postojanja takvih osobitih okolnosti sudovi se po pravilu ne bave, ili ako se i osvrnu na ovaj uslov, to čine površno.

Ista situaija je i sa određivanjem pritvora u slučaju postojanja opasnosti da će lice ponoviti, dovršiti ili izvršiti delo kojim preti, odn. u situaciji kada način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela dovodi do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Nije dovljno samo konstatovati da postoji opasnost da će neko lice ponoviti, dovršiti ili izvršiti delo kojim preti, već je potrebno da opasnost od navedenog bude u “kratkom vremenskom periodu” (a ne u nekom budućem neopredeljenom vremenu), te da na navedeno opet ukazuju “osobite okolnosti” (a ne bilo kakve okolnosti), što po pravilu sudovi prenebegavaju.

Nije dovoljno samo konstatovati, kod težih krivičnih dela, da način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela dovodi do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (jer svako teže delo može dovesti do uznemiravanja javnosti).

Umesto toga, potrebno je utvrditi i obrazložiti, koji je to način izvršenja i inače teškog krivičnog dela, ili koja je to težina posledice kod i inače dela sa teškom posledicom, što je dovelo do uznemiravanja javnosti (znači, nije dovoljno da do uznemiravanja može doći, već da je i zaista i došlo), te na kraju, zašto takvo uznemirenje javnosti, ako je već nastupilo, ugrožava vođenje krivičnog postupka.

Iznetim okolnostima sudovi se opet ne bave, već konstatuju da je u pitanju teško delo (čime navodno utvrđuju način izvršenja i težinu posledice) koje je izazvalo uznemirenje javnosti (ne navodeći kako su to utvrdili), što utiče na vođenje postupka (ne navodeći na koji način).

Izvestan period, drugostepeni sudovi su predstavljali branu od olakog određivanja pritvora od strane prvostepenih sudova, insistirajući na validnom obrazloženju odluka o pritvoru.

U zadnje vreme, ova brana sve više i više pušta, tako da praktično i ne postoji.

Ustavni sud je takođe insistirao na jakim razlozima prilikom određivanja pritvora. Međutim, sporost reagovanja Ustavnog suda na svaku pojedinačnu situaciju, ustavnu zaštitu ostavlja bez ikakvog praktičnog smisla, budući da u je vreme kada ustavni sud svoju odluku donese, krivični postupak gotovo uvek već  okončan, a kako se vreme ne može vratiti, pitanje neosnovane ili neobrazložene oduke o određivanju pritvora svodi se, i to samo eventualno, na pitanje naknade štete.

Potrebno je da prvostepeni sudovi podignu svest o značaju njihovih odluka prilikom određivanja pritvora, tj. da prilikom određivanja pritvora ne zaboravljaju da se pred njima nalazi nevino lice čija krivica nije pravosnažno utvrđena, da pritvor ne služi da bi se nevino lice lišilo slobode dok se ne utvrdi da je ono zaista i krivo, sve dosledno tumačeći ZKP u skadu sa ciljem zakonskih normi o ovoj meri.

To znači da sud koji odlučuje o potrebi određivanja pritvora pre svega treba pažljivo da utvrdi da li pritvorski osnov postoji ili ne, pa ukoliko postoji, da li je pritvor i nužan, ili se ista svrha može postići i sa nekom drugom, blažom merom.

Na kraju, ukoliko do određivanja pritvora i dođe, odluku o pritvoru treba jasno obrazložiti, budući da ne postoji teža mera od one kojom se neko lice lišava slobode.

Za sada, deluje da smo od ovakvog postupanja sudova, dosta daleko.