Shodno Zakonu o obligacionim odnosima (u daljem tekstu ZOO), za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah (u daljem tekstu nematerijalna šteta), oštećenom licu pripada pravična novčana naknada.

Kriterijumi za visinu ove naknade nisu precizno određeni (niti mogu biti), već zavise od okolnosti konkretnog slučaja, a naročito od intenziteta i trajanja nematerijalne štete, što u krajnjoj instanci procenjuje sud.

Prilikom odlučivanja o visini naknade za ovaj tip štete, sud mora voditi računa i “ …. o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom … “.

Praktično, pored same težine štete, princip kojim se sud mora rukovoditi jeste da, prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, ona mora biti takva da se njenom dosudom oštećenom pruži odgovarajuća satisfakcija u meri sa pretrpljenom štetom, a ne da dosuđena visina iznosa naknade donese zaradu oštećenom.

Praktičan primer za navedeno jeste da u slučaju istovrsne naruženosti (iako naruženost u ovom kontekstu nije šteta, već su to duševni bolovi koje oštećeni trpi zbog naruženosti), poput ožiljka na licu, neće biti dosuđena ista naknada mladoj neudatoj devojci i starijoj udatoj ženi, budući da je šteta u vidu duševnih bolova zbog postojanja ovakvog ožiljka jasno veća na strani mlade devojke.

Isto važi i za druge oblike nematerijalne štete.

Postojanje nematerijalne štete i njenu težinu procenjuju sudski veštaci odgovarajuće medicinske struke, poput ortopeda za fizičke bolove usled loma ruke, ili neuropsihjatra za duševne bolove usled umanjenja opšte životne aktivnosti (sam stepen umanjenja životne aktivnosti utvrđuje ortoped, dok duševne bolove zbog takvog umanjenja, što čini nematerijalnu štetu, procenjuje neuropsihijatar).

Iako je sudsko veštačenje samo jedno od dokaza u parničnim postupcima, u postupku za naknadu nematerijalne štete, prilikom odlučivanja o visini naknade, ono je praktično ključno.

Ovakva veštačenja sudovi gotovo uvek prihvataju kao apsolutna, često bez kritičke ocene sadržine samog veštačenja, a što opet dovodi, ili blaže rečeno otvara mogućnost za niz zloupotreba u cilju dosuđenja naknade u većem iznosu nego što bi oštećenom zaista i pripadalo, što je direktno suprotno imperativnoj normi ZOO-a.

Navedeno jeste problem u postupcima za naknadu nematerijalne štete, na žalost ne i jedini.

Pojedini advokati, kojih je sve više, kao i tzv. agencije za naknadu šteta, u sprezi sa pojedinim zaposlenima u zdravstvenim ustanovama i policiji (po prirodi, zdravstveni radnici i policajci su uvek u prvom kontaktu sa oštećenim), nameću se oštećenima odmah nakon povređivanja, praktično još dok im se ukazuje pomoć, obećavajući velike sume na ime odštete i pozivajući se na poznanstva sa veštacima i sudijama, ne bi li ih oštećeni, dok su još pod utiskom nezgode i povrede, ovlastili da u njihovo ime vode postupke protiv lica odgovornih za povredu.

Čak i sami sudski veštaci, naravno ne svi, zaposleni u zdravstvenim ustanovama kao specijalisti medicine, nude svoje usluge veštačenja oštećenima koje leče od zadobijenih povreda, zloupotrebljavajući svoj položaj zdravstvenih radnika i zavisnost oštećenih od njih, jer pacijent na lečenju ovakvu ponudu uglavnom “ne sme” da odbije, u strahu da se ne bi zamerio lekaru koji ga leči i time sebe uskratio za odgovarajuću zdravstvenu negu.

Navedene zloupotrebe teško je suzbiti, jer su ukorenjene i teško dokazive, obzirom na interesne veze koje postoje na relaciji policajac/zdravstveni radnik – advokat/agencija.

Kao ozbiljan problem, u poslednje vreme, pokazuje se i nejednako postupanje sudova prilikom dosuđivanja naknade za nematerijalnu štetu.

Za razliku od ranijeg perioda, kada su postojali okvirni standardi u postupanju sudova prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete, oni su vremenom, kroz razne reforme pravosuđa, uplive države u vršenje sudske vlasti, uticaj osiguravajućih društava kao najviše pogođena odštetnim zahtevima i slično, potpuno nestali, a odlučivanje koliko će visina naknade za nematerijalnu štetu iznositi, prepuštena je u potpunosti ne samo sudovima svakim za sebe, već čak i pojedinačnim sudijama u okviru istog suda.

Tako, za nematerijalnu štetu iste vrste i iste težine, koju trpe lica sličnog socijalnog i ekonomskog statusa i sličnih ličnih i porodičnih prilika, bez doprinosa oštećenog nastanku ili visini štete, umesto da naknada bude okvirno ista, ona se razlikuje u tolikoj meri da prvi oštećeni, u opisanoj situaciji, dobije gotovo duplo više od drugog, a da se razlika u visini naknade ne može prepisati ničem drugom do ličnoj proceni postupajućih sudija u prvom i u drugom odštetnom predmetu.

Navedeni problemi nužno narušavaju pravnu sigurnost stranaka pred sudom.

Pored toga, sudovi još više gube ionako narušeno poverenje u ispravnost odluka koje donose, čime se opet još više potvrđuje uverenje da su za uspeh u postupku potrebe veze i poznanstva, umesto da se pred sud izađe sa validnim argumentima, zasnovanim na propisima.

Radi se o zatvorenom krugu iz koga će teško biti izaći.

Trenutno, utisak je da za izlazak iz začaranog kruga ne postoji ni volja za izlaskom.