Važeći Zakonik o krivičnom postupku (u daljem tekstu ZKP), u punoj primeni počev od oktobra 2013.god., uveo je u naš pravni sistem princip tužilačke istrage, za razliku od prethodnog rešenja gde je istragu u krivičnom postupku sprovodio istražni sudija.

Važeći  ZKP poznaje, uslovno rečeno, dva tipa krivičnog postupka, redovni i skraćeni, kao posebni krivični postupak.

Skraćeni krivični postupak vodi se za sva krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina (do jedne, do tri, do pet, do osam godina).

Kako su krivična dela koja se procesuiraju u skraćenom krivičnom postupku ubedljivo najčešća (krađe, prevare, zloupotrebe položaja, falsifikovanje isprava, pronevere, telesne povrede i sl.), sa punim pravom se može reći da skraćeni krivični postupak jeste osnovni i redovni krivični postupak, iako ga ZKP tretira kao posebni (kao odstupanje od redovnog).

U skraćenom krivičnom postupku nema istrage, ali je državni tužilac ovlašćen da sprovodi istražne radnje, kojim ovlašćenjem se po pravilu i služi i čime se skraćeni i redovni krivični postupak, u fazi pre podizanja optužbe, praktično izjednačavaju.

U tom kontekstu, ovaj tekst se odnosi na obe vrste krivičnog postupka, budući da je sadržina istražnih radnji ista i da ima isti cilj – procenu da li će se protiv okrivljenog podići optužba ili ne.

Za razliku od ranijeg rešenja gde istragu vodi istražni sudija, uz učešće tužioca i okrivljenog/branioca, sadašnje rešenje isključuje iz ove faze krivičnog postupka (uz pojedinačne izuzetke, npr. u slučaju određivanja pritvora).

Uvođenje principa tužilačke istrage posledica je akuzatorskog načela ZKP-a, gde sud praktično više nije dužan da utvrđuje materijalnu istinu, bilo da ona  šteti ili koristi okrivljenom (da utvrdi šta se zapravo i stvarno dogodilo), već formalnu (da u zavisnosti od kvaliteta dokaza koje mu ponude tužilac i odbrana, donese odgovarajuću odluku o krivici okrivljenog).

Uvođenje akuzatorskog načela dovelo je i do primene tzv. načela oportuniteta u punoj meri (načelo koje podrazumeva da tužilac, za “blaža” dela, za koja je propisana kazna zatvora do pet godina – a to su krivična dela koja se svakodnevno i najčešće vrše, poput krađa, nanošenja telesnih povreda, prevara – odbaci krivičnu prijavu iako raspolaže dokazima koji potvrđuju krivicu okrivljenog, ukoliko okrivljeni prihvati da ispuni neku o obaveza koje mu tužilac naloži – najčešće, uplata odgovarajućeg iznosa u korist humanitarne organizacije).

Na kraju, uvođenje akuzatoskog načela dovelo je i do znatno većeg broja sporazuma o priznanju krivičnog dela, gde se tužilac i okrivljeni sporazumevaju po pitanju izvršenja krivičnog dela i vrste i mere krivične sankcije, nakon čega o sporazumu obaveštavaju sud, koji na osnovu takvog sporazuma donosi odluku, u sadržini kako je ugovoreno predmetnim sporazumom.

Na prvi pogled, izneta rešenja doprinose efikasnosti krivičnog postupka i samim tim uspešnijoj borbi protiv kriminala.

Primera radi, pozitivan efekat načela oportuniteta jeste da je svakako bolje licu koje je izvršilo krivično delo naložiti da izvrši uplatu humanitarnog karaktera, nego mu izreći uslovnu osudu, koju po pravilu u svakodnevnom životu ni ne oseti.

Sporazumi o priznanju krivičnog dela doprinose bržem okončanju krivičnog postupka, bez nepotrebnog odugovlačenja i troškova, tj. bržem zadovoljenju pravde.

Međutim, četiri godine nakon primene principa tužilačke istrage, ovakva rešenja pokazuju i svoju negativnu stranu.

Osnovni cilj krivičnog zakonodavstva jeste borba protiv kriminala, odn. sprečavanje kriminalnog ponašanja i njime se štiti društvo u celini.

Međutim, društvo čine pojedinci, koji kao takvi mogu biti oštećeni konkretnim krivčnim delom (pokradeni, prevareni, pretučeni), sa manjim ili većim posledicama.

Dalje, iako je država uvela princip tužilačke istrage, nije obezbedila adekvatne organizacione uslove za njeno kvalitetno vršenje, počev od uslova rada (prostor, oprema), pa do odgovarajućeg broja tužilaca i njihovih zamenika.

Sa druge strane, nedovoljan broj tužilaca (misli se i na zamenike) opterećen je raznoraznim statistikama i normama koje bi trebalo da svedoče o uspešnosti borbe protiv kriminala.

U takvoj situaciji, negativne pojave tužilačke istrage vrlo brzo su došle do izražaja.

Malobrojni i nedovoljno opremljeni, rastrzani iimeđu obaveza da vode tužilačku istragu i zastupaju optužbu pred sudom na glavnom pretresu, tužioci sve ćešće posežu za primenom načela oportuniteta, odn. instituta sporazuma, a na štetu lica koje je oštećeno krivičnim delom.

Naime, učešće lica koje je krivičnim delom direktno ošćtećeno (pokradeno, prevareno, pretučeno), u potpunosti je isključeno prilikom primene načela oportuniteta i instituta sporazuma.

U takvoj situaciji i bez obzira na visinu štete koju je pretrpeo izvršenjem krivičnog dela, kao i bez obzira da li je lice koje je krivično delo izvršilo u mogućnosti da ovu štetu nadoknadi, za oštećenog pravda ne stiže sa okončanjem krivičnog postupka, jer niti je počinilac adekvatno kažnjen, niti je šteta sanirana.

Primera radi, u slučaju prevare od 100.000,00 din. (četiri minimalne zarade u Republici Srbiji), okrivljeni se uplatom iznosa u korist humanitarne organizacije spašava krivičnog gonjenja i kazne, a oštećenom ne preostaje ništa drugo nego da protiv takvog lica pokrene privatni sudski postupak radi naknade štete, dugotrajan, skup, sa neizvesnim ishodom i još bitnije, sa krajnje neizvesnom mogućnošću naplate.

Naravno da krivični postupak ne služi zaštiti interesa pojedinačnih oštećenih, već društva u celini, odn. da cilj krivičnog zakonodavstva nije obeštećenje pojedinca, već zaštita društva od kriminala.

Međutim, društvo nije apstraktna kategorija, već ga čine pojedinici, sa svim svojim pojedinačnim pravima.

U situaciji kada se ova prava ne štite na efikasan način, a za takvu zaštitu uslovi postoje, ne štiti se ni društvo.

Drugim rečima, zakonodavac je u krivični postupak uveo “modernu” tužilačku istragu, sa “modernim” rešenjima koja je prate, ali je osnovni postulat ostao iz ranijeg (socijalističkog) perioda – društvo pre pojedinca, umesto pojedinci čine društvo.