Vezano za tekst Da li je svaka droga ista, u inkriminaciji krivičnog dela Neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, kao problematično se javlja još jedno pitanje.

Naime,  član 246 stav 1. Krivičnog zakonika RS (KZ), propisuje da će se kaznom zatvora od tri do dvanaest godina kazniti lice koje, između ostalog, proizvodi opojnu drogu, bez mogućnosti ublažavanja kazne ispod tri godine.

Stav 2. ovog člana KZ-a propisuje kažnjavanje lica, kaznom zatvora od šest meseci od pet godina i sa mogućnošću ublažavanja kazne, lice koje neovlašćeno uzgaja mak ili psihoaktivnu konoplju ili druge biljke iz kojih se dobija opojna droga ili koje same sadrže opojnu drogu.

Očigledno je da je krivično delo iz stava 2. znatno blaže po učinioca.

Obzirom na visinu predviđene kazne, u praksi se postavilo pitanje razlikovanja radnje proizvodnja opojne droge, iz stava 1. člana 246 KZ-a, i radnje uzgoja opojne droge iz stava 2. ovog člana (misli se na proizvodnju ili uzgoj biljaka iz koje se dobija ili koje sadrže opojne droge, poput maka, indijske konolje i sl., ne na sintetičke droge).

Dilemu je rešio Vrhovni kasacioni sud, u svojoj presudi br. Kzz. 130/10 od 23.6.2010.god. (http://www.vk.sud.rs/sr-lat/kzz-13010-neovla%C5%A1%C4%87ena-proizvodnja-i-stavljanje-u-promet-opojnih-droga-bitne-povrede-odredaba-kr-post), navodeći da se pod uzgojem podrazumevaju radnje koje se odnose na setvu i  negu biljke do njenog biološkog zrenja i okončanja vegetacije, ali se pod uzgojem biljke ne mogu smatrati dalje radnje  u vidu ubiranje listova, sušenja, usitnjavanja, čime se dobija novi proizvod podoban za konzumaciju – opojna droga marihuana.

Stav zauzet u ovoj odluci, ponavljan je i u nizu sledećih sudsih odluka po istom pitanju.

Zašto je ovakav stav pogrešan?

Pre svega, zato što ne odgovara uvek realnosti.

Naime, u situaciji kada lice zasadi i neguje veću količinu biljaka indijske konoplje, koje zatim obere, osuši i usitni, dobijajući veću količinu opojne droge, stav Vrhovnog kasacionog suda može se smatrati opravdanim, sa obrazloženjem intencije zakonodavca da oštro sankcioniše nevolašćenju proizvodnju opojne droge.

Međutim, ovom stavu podleže i lice koje, primera radi, u saksiji u stanu zasadi jednu biljku, koju potom neguje i po zrenju obere, osuši i lično konzumira.

U oba slučaja i bez obzira na broj zasađenih biljaka, način ubiranja, sušenja i usitnjavanja,  kao i cilj ovih radnji, radi se o proizvođačima, kojima sleduje najmanje tri godine zatvora.

Lično sam stava da zakonodavac, a potom i sudska praksa, moraju formirati granice ili prepoznati razlike između prvog i drugog slučaja, kako bi kažnjavanje bilo adekvatno izvršenom delu, samim tim i pravedno.

Primera radi, u dvorištu imam drvo smokve, koje redovno negujem, zalivam, orezujem i sl., te nakon što biljka da plodove, iste oberem, osušim, isečem i pojedem.

Dali sam ja proizvođač smokvi? Naravno da ne.

Proizvodnja u smislu stava 1. člana 246 KZ-a nužno mora obuhvatati veći kapacitet radnji radi dobijanja gotovog proizvoda i u značajnijem obimu, od onih radnji koje u konkretnom slučaju preduzima lice koje uzagaja i obere radi ličnog konzumiranja svega jednu biljku (dobije samo nekoliko džoinata).

Drugim rečima, smisao proizvodnje iz stava 1. člana 246 KZ-a jeste realizacija gotovog proizvoda primenom više kombinovanih proizvodnih procesa, koji proizvod se i kvalitativno i kvantitativno nalazi iznad proizvoda koji je dobijen gotovo prirodno i gotovo slučajno, u situaciji gajenja samo jedne biljke, za lične potrebe.

U prilogu navedenom, govori i zaboravljeni stav Vrhovnog suda Srbije, prema kome proizvodnja mora podrazumevati aktivan proces, gde se iz postojećeg stanja materije prelazi u drugo stanje, koje je kvantitativno i kvalitativno u bitnom različito od stanja pre započinjanja aktivnog procesa proizvodnje (Kž1 1874/05 od 9.3.2006.).

Protiv vladajućeg stava sudske prakse govori i sledeće.

Imajući u vidu predviđeni raspon kazni za krivično delo iz člana 246 stav 1. KZ-a i za krivično iz člana 246a stav 1. KZ-a (držanje opojne droge u manjoj količini, za sopstvenu upotrebu), sa jedne strane, te nemogućnost ublažavanja kazne za delo iz člana 246 stav 1. KZ-a, jasno je da zakonodavac izuzetno oštro sankcioniše radnju proizvodnje opojne droge, obrnuto srazmerno radnji njenog držanja.

U kontekstu iznetog, dolazi se do sledeće životne situacije:

Lice kao konzument opojne droge, po pitanju nabavke opojne droge i u manjoj količini za sopstvenu upotrebu, ima dva rešenja –da opojnu drogu kupi ili da sam vrši uzgoj.

U slučaju uzgoja, ovo lice, da bi opojnu drogu i konzumirao, nužno mora iz sfere uzgoja preći u sferu proizvodnje, jer se, prema vladajućem tumačanju „ … pod uzgojem biljke podrazumevaju se radnje koje se odnose na setvu i negu biljke do njenog biološkog zrenja i okončanja vegetacije, ali se pod uzgojem biljke, u smislu odredbe člana 246. stav 2. KZ-a ne mogu smatrati dalje radnje koje je preduzeo okrivljeni, odnosno, ubiranje listova koje je zatim sušio, usitnjavao i time dobio novi proizvod podoban za konzumaciju – opojnu drogu marihuanu koju je konzumirao pušenjem pripravljenih cigareta …“ , čime se izlaže efektivnoj zatvorskoj kazni u minimalnom trajanju od tri godine, nezavisno od toga šta proizvodi (u iznetom značenju izraza „proizvodnja“), u kojoj količini i na koji način.

U slučaju kupovine opojne droge, isto lice se praktično ne izlaže bilo kakvom riziku, budući da se sam čin kupovine opojne droge, u manjoj količini i za sopstvene potrebe, ne sankcioniše, dok je u odnosu na držanje opojne droge predviđena minimalna kazna, čak uz mogućnost oslobođenja.

Iz navedenog jasno proizilazi da će se konzument opojne droge opredeliti za kupovinu opojne droge, pre nego za njen uzgoj, odn. proizovdnju.

Posledično prethodnom, zakonodavac kaznenom politikom i dominantni stav sudske prakse „teraju“ konzumente opojnih droga u kupovinu, podstičući povećanje potražnje, čime se nužno povećava i ponuda – prodaja opojne droge na tržištu.

Jednom rečju, a na način kako je izneto, oštrom propisanom kaznenom politikom i vladajućim tumačenjem sudske prakse izraza radnje „prozivodnja“, stimuliše se upravo promet opojnih druga na tržištu, što je društveno neprihvatljivo i usled čega se vladajući stav sudske prakse pokazuje kao neodrživ.