Donošenju presude u sudskom postupku po pravilu prethodi izvođenje dokaza, putem kojih sud utvrđuje činjenično stanje na osnovu kog će doneti odluku.

Dokaza ima raznih, a najčešći su iskazi stranke i svedoka, isprave (pismena dokumentacija vezana za predmet postupka) i vešačenje.

Načelno, iskaz same stranke u postupku smatra se za dokaz najslabijeg kvaliteta, zatim slede iskazi svedoka, pa isprave i na kraju veštačenje.

Iako zakoni koji regulišu sudske postupke ne rangiraju dokaze po kvalitetu, već nalažu sudiji da svaki dokaz ceni podjednako i sa dužnom pažnjom, u praksi to nije slučaj.

Dok je razumljivo da se iskazi stranaka i svedoka uzimaju sa rezervom, jer su stranke direktno zainteresovane za ishod postupka, a svedoci se opet predlažu od samih stranaka, koje sasvim sigurno neće za svedoka predložiti lice koje će svedočiti suprotno njihovom interesu, nerazumljiva je i u zadnje vreme sve prisutnija pojava apsolutnog prihvatanja dokaza veštačenjem, u tolikoj meri da o krajnjem ishodu postupka praktično odlučuje veštak, a ne sud.

Veštačenje se u sudskom postupu određuje od strane suda, kada je za utvrđivanje neke činjenice ili razjašnjenje neke okolnosti potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Veštačenje se po pravilu u sudskom postupku izvodi zadnje, kao završno sredstvo dokaznog postupka.

Primera radi, u postupcima povodom saobraćajnih nezgoda, veštak saobraćajne struke će, na osnovu iskaza u postupku saslušanih lica, materijalnih tragova sa lica mesta nezgode i pismene dokumentacije, dati svoj pismeni nalaz i mišljenje – veštačenje, kako je do saobraćajne nezgode došlo.

Isto tako, u postupcima povodom naknade nematerijalne štete, veštak medicinske struke će, na osnovu prethodno izvedenih dokaza, dati veštačenje kako je došlo do telesne povrede, kao i o posledicama te povrede.

U velikom broju postupaka veštačenje se pokazuje kao nužno.

Međutim, kako je već izneto, u postupanjima sudova pokazuje se kao praksa da nekritički prihvataju predloge za veštačenja, čak i kada ona nisu nužna, kao i da nekritički prihvataju rezultate veštačenja, što dovodi do situacije da o sudbini sudskog postupka  umesto sudije odlučuje veštak.

Osnovni razlog za ovu pojavu jeste komoditet sudova u sudskim postupcima.

Umesto da rukovodi postupkom i sam procenjuje koji je dokaz bitan za izvođenje u postupku, a koji ne, te da nakon izvođenja dokaza analizira takav dokaz u sklopu celokupnog dokaznog postupka, sud prihvatanjem da izvede dokaz veštačenjem, a zatim i bezrezervnim prihvatanjem veštačenja, svoju osnovnu funkciju presuđivanja po nekoj spornoj stvari, prenosi na veštaka.

Ovo iz razloga što veštak, prilikom izrade veštačenja, praktično umesto sudije izanalizira ceo predmet, pa sudiji ostaje samo da u presudi prepriča sadržinu veštačenja i doda zaključak da je veštačenje prihvaćeno jer je izrađeno od stručnog lica.

Na praktičnom primeru, to izgleda na sledeći način:

Povodom događaja gde je jedno lice pretučeno od strane tri druga lica, vodi se postupak po tužbi napadnutog protiv tri napadača, radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog fizičkog bola i straha.

Između stranaka – napadača i napadnutog, nesporno je da se bilo sukoba, da u sukobu nije učestvovao bilo ko drugi osim napadnutog i napadača, da je napadnuti pre sukoba bio nepovređen, da je sukob trajao nekoliko minuta, te da je po okončanju sukoba napadnuti imao telesne povrede zbog kojih je odmah potom završio u bolnici.

U ovom postupku, sud insistira na izvođenju dokaza veštačenjem, radi utvrđivanja mehanizma nastanka povreda kod napadnutog.

Ovakvo insistiranje lišeno je svakog smisla u postupku za naknadu štete, obzirom na nespornu okolnost da su povrede, zbog kojih napadnuti traži odštetu, mogle nastati isključivo u ovom sukobu i isključivo od napadača.

Pitanje mehanizma nastanka povrede (da li je napadnutom razbijen nos rukom ili nogom napadača, ili usled pada nakon što je zadobio udarac od napadača), irelevanto je.

U jednom drugom sudskom postupku, radi isplate duga po ispostavljenim računima, poverilac potražuje iznos svog potraživanja po takvim fakurama, umanjen za iznos koji mu je dužnik platio.

Iako se radi o prostim matematičkim operacijama sabiranja i oduzimanja (zbir iznosa iz računa minus iznosi koje je dužnik platio), sud insistira na izvođenju ekonomskog veštačenja, sa zadatkom da veštak utvrdi preostali dug, što veštak na kraju i čini sabirajući iznose iz izdatih računa i oduzimajući od tako dobijenog rezultata iznose koje je dužnik platio poveriocu.

Izneti slučajevi nepotrebno poskupljuju postupak za stranke (jer se veštak prethodno mora platiti) i odugovlače ga (jer je za izvođenje dokaza veštačenjem potrebno vreme).

Drugi problem je veći i ogleda se u apsolutnom prihvatanju nalaza i mišljenja veštaka od strane suda.

Iako je dužan da svaki dokaz ceni pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sa drugim dokazima, sud prilikom presuđivanja to ne čini.

Ocena dokaza pojedinačno i u sklopu ostalih podrazumeva da sud mora da izvrši analizu izvršenog veštačenja, prvo da li je ono samo po sebi jasno i razumljivo i drugo, da li je ono usklađeno sa ostalim izvedenim dokazima i u kojoj meri.

Plastično govoreći, ukoliko veštak u nalazu konstatuje povredu noge, a i mišljenju govori o povredi ruke, ili, ukoliko veštak zaključi da je saobraćajnu nezgodu na raskrsnici izazvao golf, a svi ostali dokazi potvrđuju da je golf bio parkiran i da nije učestvovao u saobraćaju, takva veštačenja nisu dobra, ili u najblažoj meri, takvi veštci nisu sa potrebnom pažnjom izradili veštačenje.

Obaranje ovakvog veštačenja, bez angažovanja novog veštaka, gotovo je nemoguće, jer se veštak u odnosu na primedbe po pravilu brani autoritetom svoje struke, dok je sud, opet po pravilu, pasivan posmatrač odnosa između veštaka i stranaka u postupku.

Svakako postoje veštaci koji bez obzira na to ko ih je u postupku angažovao, zadatak veštačenja izvrše potpuno profesionalno, kao što postoje i sudije koje detaljno analiziraju izvršeno veštačenje i aktivno učestvuju u rešavanju svih spornih pitanja vezanih za veštačenje i sam postupak.

Na žalost, i jednih i drugih je sve manje, a situacija da o predmetu postupka presudi veštak umesto suda, sve više.

Rezultat jeste široko otvaranje mogućnosti za zloupotrebe, gde za odgovarajući ishod  postupka nije potreban ni kvalitetan punomoćnik ili sudija, ni drugi dokazi koje zakon predviđa i priznaje, već isključivo veštak.