Aktuelni Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO), od usvajanja i početka primene 2016. god., nailazi na osudu, sa pravnog aspekta, svih koji ga primenjuju i na koje se primenjuje.

Generalni stav onih koji ZIO primenjuju jeste da nije bilo potrebe za donošenjem novog zakona, budući da je prethodni iz 2011., koji jeste uveo niz novih instituta u izvršni postupak, svakodnevna praksa taman „oblikovala“ i dala mu smisleno značenje, usled čega je primena prethodnog Zakona, neposredno pre njegovog stavljanja van snage važećim ZIO-om, obezbeđivala zadovoljavajući stepen pravne sigurnosti, u smislu identičnog postupanja sudova i javnih izvršitelja u identičnim pravnim i činjeničnim situacijama.

Očigledan primer (ne)kvaliteta ovog Zakona jeste rešenje zakonodavca da kao obavezan elemenat predloga za izvršenje, kojim se protiv dužnika pokreće postupak prinudnog izvršenja, propiše obavezu da poverilac, pored navođenja JMBG-ova poverioca i dužnika, označi i njihove datume rođenja (?!)

Svakom je pravniku, pa i znatno širem krugu lica, poznato da JMBG u sebi sadrži i datum rođenja, tj. da cifre koje označavaju dan, mesec i godinu rođenja čine neizostavni i sastavni deo JMBG broja, tj. njegovih prvih sedam cifara.

Pitanje da li je ZIO doprineo efikasnosti postupka prinudnog namirenja potraživanja poverilaca, pitanje koliko je (jer jeste) ZIO skuplji za poverioca i dužnika od prethodnih zakona koji su regulisali ovu oblast, pitanja njegove svakodnevne primene, u smislu ko i u kojim situacijama sprovodi izvršenje (iako na prvi pogled zakonska formulacija deluje jasno), na koji način i sl., jesu pitanja o kojima treba otvoriti posebne teme.

Iz rezultata dosadašnjeg primene, očigledno je da je pravna sigurnost stranaka bitno ugrožena, budući da, usled nepreciznosti zakonskih rešenja (i delom zbog stručnih kvaliteta onih koji postupak prinudne naplate vode), dolazi do niza situacija gde sudovi, pa čak i sudije u okviru istog suda, u identičnim slučajevima postupaju drugačije (isto važi i za javne izvršitelje).

Teret ovakvog nejednakog postupanja uvek pada na poverioca i dužnika, pored već ionako skupog vođenja izvršnog postupka (u vidu sudskih taksi, advokatskih nagrada, plaćanja javnom izvršitelju da započne i sprovode postupak izvršenja do zadovoljavajućeg kraja, u smislu namirenja poverioca).

Kao da sve prethodno nije dovoljno, pojedine izvršne sudije dodatno doprinose „haosu“, zauzimajući u konkretnim sudskim odlukama stavove koji se ne samo kose sa pravnom, već i osnovnom životnom logikom.

Primeri:

1. situacija: sud zauzima stav da poverilac fizičko lice, svojim nespornim potraživanjem koje namiruje u izvršnom postupku i koje čini sastavni deo njegove ukupne imovine, ne može slobodno raspolagati (ne može ga ustupiti drugom licu, sa ili bez naknade), već takvo potraživanje može preći na drugo lice jedno u slučaju smrti poverioca (koji, banalno posmatrajući, čekajući da mu se potraživanje prema recimo insolventnom dužniku namiri, zaista i može umreti),

2. situacija: u drugoj odluci, sud zaključuje da prekršajni sud, koji je po pravosnažnoj i izvršnoj sudskoj odluci dužnik, treba sam protiv sebe da pokrene postupak prinudne naplate u korist poverioca, umesto da to čini poverilac iz te iste pravnosnažne sudske odluke, pri čemu poverilac ne samo da ne može da pokrene, već ne može ni da na bilo koji način utiče na vođenje postupka prinudne naplate radi namirenja svoga potraživanja,

3. situacija: sud zauzima stav da pismeni zahtev za naknadu troškova postupka nastalih pred javnim izvršiteljem u postupku prinudne naplate (koji troškovi nisu mali i koje bez posebnog pismenog zahteva nije moguće priznati, samim tim ni nadoknaditi), nije podnesak (definicija podneska: pismeno kojim se stranka obraća organu koji vodi postupak), već je to uslov koji je nužan da bi ovi troškovi bili priznati. Kako se ne radi o podnesku, već o nužnom uslovu, zaključuje dalje sud, to poveriocu za ovaj podnesak ne pripada naknada. Primenjujući ovakav pravac razmišljanja suda, poverilac bi mogao reći: da bi se vršila sudska vlast, kao jedna od ustavnih grana vlasti, potrebne su sudije. Kako su sudije nužan uslov vršenja sudske vlasti, to one nisu sudije, već nužan uslov, pa im za vršenje sudijske funkcije nije potrebno isplaćivati zaradu (analogno se može primeniti i na poslanike, ministre itd). Naravno, ovakvo tumačenje poverioca bi za sud (poslanika, ministra) bilo neprihvatljivo.

Razlozi zašto je trend lutanja zakonodavca prilikom pisanja zakona prihvatio i sud, prilikom primene istog, mnogobrojni su, a negativne posledice nesagledive.

U ranijem periodu, sudovi su bili „brana“ od loših zakona, dajući nepreciznim zakonskim rešenjima smisao uklopljiv sa realnim životom.

Počev od prve reforme pravosuđa 2009./2010., kola su krenula nizbrdo i idu sve brže, bez ikakvog izleda da se zaustave pre konačnog kraha.

Konkretne posledice ovog propadanja, na žalost, osećaju i osećaće isključivo stranke.